„Упркос данима сивим, кад видиш неку комету да видик зарумени, упамти: то ја још увек шашав летим и живим…“

Мирослав Антић, један од највећих српских пјесника али и боема, преминуо је на данашњи дан 1986. године у башти своје куће у Новом Саду.

Умјетника ријечи, вјечити дјечак, идеалиста и сањар, подарио нам је своја безвремена дјела знајући да ћемо у њима пронаћи руку пријатељства, уточиште и наду у боље сутра.

У књизи “Сутрадан после детињства” Немање Ротара којем је Мика Антић био ујак, аутор је записао причу која се догодила непосредно послије пјесникове смрти.

Пред крај живота, већ тешко болестан, Мика Антић је фанатично сликао. Баш у том периоду је настао циклус слика сунцокрета “боје сунца” коју је добијао мјешајући окер са златним прахом.

И тако је умро са златом на рукама, јер нису никако могли да га оперу. Мика је лежао на одру док су му шаке свјетлуцале као у библијској причи. На онај је свијет пјесник отишао златних руку.

Мирослав Мика Антић, књижевник, новинар и филмски аутор рођен је 14. 4. 1932. године.

У родном Мокрину похађао је основну школу, гимназију је завршио у Кикинди и Панчеву, а студије је уписао у Београду. Рано запажен као лиричар еруптивне снаге, али и меког штимунга, Антић је развијао свој дар у правцу његованог естрадног казивања.

Његове пјесме за дјецу представљају особену дионицу савременог српског стваралаштва, а књига Плави чуперак јединствен је примјер љубавне дјечије поезије.

За 35 година богатог и разноврсног стваралаштва објавио је више од 30 књига. Најпознатије су: Гарави сокак, Оловка не пише срцем, Кров света, Плаво небо…