Српска православна црква прославља данас Светог Трифуна, који се у народу слави као заштитник многих заната и оних који искрено воле његујући хришћанску љубав.

Црква Светог Трифуна слави као великомученика који је пострадао за хришћанску вјеру, не искључујући његов значај као заштитника брачне љубави и вјерности које су дио хришћанске проповиједи.

Према хришћанском учењу, брачна љубав је у равни љубави према Богу, о чему својим дјелима најбоље свједоче Христови великомученици, међу којима је и Свети Трифун.

На литургијама у православним храмовима, у православним домовима, виноградарским и гостионичарским еснафима помиње се страдање светитеља Трифуна, који је страдао 250. године у Никеји од мача христоборног римског цара Дакија.

У "Охридском прологу" Светог владике Николаја Велимировића говори се о скромности и исцјелитељској моћи светитеља који је "у дјетињству чувао гуске и једини могаше помоћи лудој кћери цара Гордија".

Сахрањен је скромно у селу Кампсада у Фригији, гдје је и рођен.

Култ Светог Трифуна је веома развијен у српским крајевима, а славе га посебно виноградари, док га својим заштитником сматрају и гостионичари.

Виноградари на дан Светог Трифуна иду у винограде, орезују лозу и вином заливају чокоте, да би тиме повратили винограду малаксалу снагу, послије дугог зимског периода, па да почне бујати у прољеће које се већ почиње примицати.

Светог Трифуна славе неке српске породице као крсну славу, а њему се моли да заштити поља од поплава, града и разних штеточина.

Постоји вјеровање, ако на Трифундан пада снијег или киша, биће кишна и родна година, ако је ведро, година ће бити сушна и неродна. Светог Трифуна славе и гостионичари, а он је и заштитник града Котора. Вјерује се да послије овог дана зима полако почиње да попушта – то Свети Трифун на свој празник пободе у земљу угарак и снијег почне да се топи.