Док је годинама живио у Панчеву, словеначки композитор, а по души Србин, Даворин Јенко створио је мелодије које су постале веома популарне са обје стране Дунава и Саве.

Када је прешао у Београд, истакао се као хоровођа Првог београдског пјевачког друштва и капелник Народног позоришта.

Постао је признати композитор за велики број драмских комада с пјевањем, какви су били чувени “Ђидо”, “Сеоска лола”, “Потера”, “Прибислав и Божена”, “Врачара”, и, наравно, “Маркова сабља” из које је изашла прва српска химна.

Јенко је био члан Матице српске, а од 1869. и члан Српског ученог друштва, претече Академије наука и умјетности. У београдском Народном позоришту, у којем се запослио 1871, Јенко се поред компоновања и припремања хорова прихватио и обучавања глумаца у пјевању. Позван је да припреми музику за комад “Маркова сабља”, па је компоновао музику будуће српске химне онако, успут.

У то доба сматрало се да је Србе више задужио романсама које се и данас пјевају као народне: “За тобом ми срце жуди”, “Где си душо, где си рано”. Штавише, зли језици су му замјерали да је за “Боже правде” само преправио аустријску химну “Боже спаси (цара Франца)”. У Београду је Јенко радио до 1912, до двије године пред смрт, а онда се изненада вратио у Љубљану. Разлог је била смрт његове најближе пријатељице, глумице Веле Нигринове, која је такође била Словенка. Када је и Јенко умро двије године касније, на његовој сахрани се свирала његова композиција “На гробих”.

Аустријске власти, које су Даворина Јенка сматрале српским подаником, нису му дале покоја ни послије смрти. Тестаментом, који је написао ћирилицом, Јенко је дио оставштине намијенио школовању сиромашних српских студената, али је његову посљедњу жељу Министарство правде у Бечу оборило, изговарајући се тиме што су Србија и Аустрија већ биле у рату и да су сви међудржавни споразуми постали неважећи.