Умјетност мијења начин на који људи гледају на свиијет. Међутим, Ана Колман Лад правила је умјетничка дјела која су мијењала начин на који свијет гледа на људе!

Људи који своје животе посвете помагању другима увијек су вриједни сјећања. Једна од њих је Ана Колман Лад, умјетница која је несебично користила свој таленат да помогне војницима који су претрпили повреде или деформитете лица током Првог свјетског рата.

Својим радом она им је олакшавала живот, али и враћала наду!

Вишеструко талентована умјетница

Ана Колман Лад је рођена у Филаделфији. Образовала се по разним умјетничким, приватним школама у Европи и 1905. године се удала за љекара Мајнарда Лада. Убрзо након тога, пар је одлучио да се пресели у Бостон како би она могла да студира престижну умјетничку школу која је постојала у том граду.

У свему што је радила, Ана је била страствена и стално је тежила да у професионалном смислу напредује и помјера границе. Писала је драме, објавила је два романа, а бавила се и сликарством у чему је била јако успјешна. Њен портрет Елеоноре Дузе био је један од само три која је глумица икада дозволила.

Ипак, њена права страст била је вајање. А, када је почео Први свјетски рат указала се и прилика да својим талентом помогне другима…

Маске које су враћале наду

Крајем 1917, годину дана прије него што се Први свјетски рат завршио, Ана Колман Лад се са супругом који је постављен да руководи Дјечијим бироом америчког Црвеног крста у Тулу, преселила у Француску. Ту се у пуној мјери сусрела са ужасима рата и видјевши унакажене војнике дошла на идеју како да им помогне.

Исте године Ана је, уз помоћ америчког црвеног крста и енглеског вајара Френсиса Дервента Вуда, основала свој "Студио за портретне маске" - атеље чији је циљ био израда маски за лица војника који нису имали среће да из рата изађу без повреда.

Прављење ових маски није био лак посао, али Ана му се у потпуности посветила. Унесрећени војници би долазили у њен стидио гдје би фотографи снимали њихова изобличена лица како би те слике могле да се упореде са онима насталим прије рата.

Након тога, Ана би моделирала маске у глини или пластелину. Тако направљен калуп коришћен је за маске које су прављене од танких комада поцинкованог бакра. Маске су затим фарбане тако да личе на кожу, а Ана је користила праву косу за додавање трепавица, обрва и бркова. На крају, протеза би на лице била причвршћена струном или наочарама.

185 маски за вјечност

За годину и по дана мукотрпног рада, Ана Колман Лад и њен тим су извајали 185 маски које су повријеђеним војницима омогућиле да се врате у друштво и, колико год је то могуће, воде нормалан живот. Међу њима је био и немали број повријеђених српских ратника.

За своје заслуге Ана је одликована француским орденом Легије части и српским орденом Светог Саве, пише портал Vintage news.

Послије Првог свјетског рата, Ана је наставила да ствара. У Масачусетсу је направила скулптуру од бодљикаве жице као споменик палим жртвама у Великом рату. Њена скулптура под називом “Тритонове бебе” и данас се може видјети у бостонском јавном парку.

Након свега, 1936. Ана се са супругом повукла у Калифорнију гдје је и преминула три године касније.

Иза себе ова умјетница је оставила значајан број дјела, али и једну другу врсту легата - Ана Колман Лад остала је упамћена као жена која је знала да свој таленат стави у функцију помагања другима. Тако је заувијек промијенила животе не само војника чије је маске израдила, већ и њихових породица и друштава у која су се они враћали.

Њен рад данас се назива анапластологија. То је грана медицине која се бави протетском рехабилитацијом деформитета лица и тијела. Иако је термин сковао Валтер Г. Спох, Ана Колман Лад била је и остала пионир ове праксе.