Све на овом свијету може стати, само вријеме непрестано цури као пијесак кроз раширене прсте. Процури, па или направи гомилицу ту на мјесту пада или га вјетар разнесе прије него што дохвати тло. Ковитла се онда у сталној борби сјећања или заборава. Тако ти је то, кћери, и са људским животом, нестане као да није ни постојао или оде у вјечност.

Замисли сад, кћери, један обичан дан. Сигурно видиш сунце, све је обасјано свјетлошћу и топло је. Међутим, нису сви дани такви, бјеху једном деведесете... Мирисале су на рат. Иако је тог априла цвјетао  јоргован, његов мирис се губио у наслућивању. Људи су занијемили и оглувјели. Волим музику свог језика па ми је та тишина тешко падала. Онда сам чуо неки језик који је личио на мој, али није био мој, јер мојим језиком не говоре звијери, убице и мучитељи. Мојим језиком су увијек говорили људи.

Пјевали су уз гусле или испредали најљепше приче о јуначкој прошлости. До земље су допирали чудни звуци, преламали се негдје изнад људских глава и претварали се у јаук. Желио сам ону тишину која ми је не тако давно сметала. Затварао сам уши рукама и, признајем, понекад пожелио да умрем. О смрти сам све научио, како зна да буде страшна, како може да буде спас од ужаса живота, али и како се из ње рађа живот за нова покољења. Нисам се бојао, гледали смо се очи у очи и нисам се бојао. Чудна је то игра.

Нису се бојали ни моји другови које је рат одвео у вјечност, да се о њима пјева овим нашим лијепим језиком. Страшно је шта се све дешавало пред мојим очима. Научио сам да се молим. Молитва је лијек за рањену душу, а у рату је свако имао своју рану, тешку рану. Бог воли да станује у чистоти људске душе.

Нисам бројао дане, бројао сам своје пале другове, ноћу кад је сан остајао заробљен у некој црној кутији у чардаку ни на небу ни на земљи. Вријеме цури и кад о њему не мислимо, кћери моја. Рат се завршио. Тих дана падао је снијег и било је хладно. Чујем звук лопате која удара у залеђен земљу, страшан звук. Дрхтим. Знам да није од хладноће, на њу сам се у рову привикао. Видим поворку какву свијет никада није видио, живи и мртви у истом строју, у истој колони. Чујем само лелек и умирем. Без метка страдам, нестајем. Боже, молим ти се, сачувај нас, помози нам! Стидиш ли се, пали свијете? Вриштим, а мој глас нико не чује. Осјећам мирис тамјана, не знам да ли је стваран и пламен воштанице који ми обасјава душу. Жив сам, да свједочим и причам.

Кћери моја, надо моја, причам ти ово јер мораш знати из каквих је мука створена слобода. Ако се тога не сјетиш, онда не знаш своју прошлост. Сад опет замисли један дан. Видиш ли љепоту, видиш ли сунце које обасјава свјетлошћу, чујеш ли музику?Као сан, а није сан. То сија слобода, то те грије домовина.

Аутор: Теодора Марковић IV 3/ Средња школа "28. јуни" Источно Ново Сарајево