Даница Зорица, бивши професор у средњој школи у Бенковцу и један од свједока злочиначке акције "Олуја", каже да још памти очи својих мртвих ђака које су убиле хрватске гранате и истиче да је јадно и биједно што Хрвати и данас на концерту пјевају усташке пјесме.

- Њихов председник Владе то аминује и каже да је то је у националном духу, а они су заправо тим певањем и аплаудирањем томе признали да су извршили геноцид над једним народом за време Другог светског рата. Јер кад певају `Јасеновац и Градишка стара, то је кућа Максових месара`, шта је то него признање да су клали и убијали? - каже Даница за Срну.

Даница и њене комшије су још 3. августа 1995. године предосјетили опасност док су гледали гостовање америчког дипломате на Хрватској телевизији.

- У емисији на Хрватској телевизији `Сликом на слику` амерички дипломата је рекао `Ако /Срби/ неће милом, а ви /Хрвати/ силом. Ми смо то добро разумели. Мој комшија Милан рекао је: `Ако нас ујутро не нападну, онда ће сутра или прекосутра, припремите се`. Спаковала сам дипломе и слике, а деци свакоме торбу - присјећа се Даница.

Када су 4. августа у 5.10 часова хрватске снаге почеле са нападом, комшија је дошао да помогне Даници и њеној дјеци, спустио јој акумулатор из стана и прикључио га у породични "југо", у који су насули бензин из канте.

Двије породице кренуле су аутомобилима прво према Книну, а затим, због општег хрватског напада и бомбардовања, макадамским путем ка Србу, не би ли се тамо склонили код мајке једног пријатеља, али су 5. августа у 4.00 ујутро сви кренули ка Босанском Петровцу.

У Босанском Петровцу, гдје су их у кућу примили познаници, од поласка из Бенковца, први пут су спавали у ноћи између 5. и 6. августа.

Тек послије доласка у Бањалуку Даница се срела са мужем, такође професором бенковачке гимназије, за којег није знала да ли је остао жив, а затим су преко Брчког отишли у Србију, гдје су у Београд стигли 12. августа.

Даница је цијели пут прешла као потпуно неискусан возач, а њен четрнаестогодишњи син водио је рачуна да се мотор не прегрије и успут "спајао неке жичице".

- Бог је хтео да успем и да их довезем на одредиште. Ја после више никад нисам села за волан, нисам могла - каже Даница.

ЈОШ ПАМТИМ ОЧИ СВОЈИХ МРТВИХ ЂАКА

Даничине родитеље убили су Хрвати у нападу на Равне Котаре у њиховој породичној кући.

Током једног од бројних кршења договора о примирју, хрватске снаге гађале су и аутобуску станицу у Бенковцу и убиле српске средњошколце.

- Ја сам у школи била педагог. И сад памтим очи деце која су погинула. Кад Хрвати потпишу примирје, ми у школи почнемо да радимо у подрумским просторијама. Једном кад су се поново огласиле сирене за узбуну, ми смо ђаке пустили и они су их тада погодили на аутобуској станици - каже Даница.

НА СМРТ ЈЕ БИО ОСУЂЕН СВАКИ СРБИН КОГА НИЈЕ ПОПИСАО УНПРОФОР

Даничин свекар није успио да се повуче са осталим народом јер је кобног 4. августа истјерао овце на испашу и није знао шта се дешава.

Вођен искуством Срба у Независној Држави Хрватској, скривао се све до октобра 1995. године, када је примијетио свјетлост у кући познанице у једном српском опустјелом селу и склонио се код ње.

Како је испричала Даница, та жена је била једна од двије Српкиње о којима се бринуо Унпрофор и зато је преживјела, а они Срби који нису били на списку Унпрофора били су након "Олује" практично осуђени на смрт.

Њен свекар је стављен на списак Унпрофора и око Божића 1996. године је преко Мађарске пребачен на сигурно у Србију.

Даница каже да је својој кћерки и сину прије преласка границе са Србијом рекла да се више никада не окрећу уназад како не би и они доживјели да и њихова дјеца "прелазе поново Дрину".

Она истиче да Хрвати у Хрватској не могу да поднесу да поред њих живе људи који су на том подручју вијековима.

То, како истиче, није од јуче и наводи да су Срби у Бенковцу и прије рата деведесетих били као у гету, да су она и њен муж током студија у Задру доживљавали свакакве неугодности, а она сама је три пута ошамарена "насред задарског шеталишта" зато што је Српкиња.

- Па видите шта су сад урадили са концертом Марка Перковића Томпсона. Никог не мрзим, ја ни њих не мрзим, јер они јадни и биједни. Пјевају усташке песме, срам их било! - истакла је Даница Зорица.

Даничин супруг Србољуб Зорица прошао је Петровачком цестом, непосредно након напада хрватских авиона на колону српских избјеглица, не знајући да су му жена и дјеца туда раније прошли.

- Нисам био непосредни сведок тога, али сам чуо експлозије, наишао тим делом пута убрзо после напада и затекао паљевину. `Олуја` је била крвопролиће и суноврат људскости - каже Србољуб Зорица, који је познавао људе убијене у нападу хрватских авиона.

Хрватска држава никада није вратила породици Зорица стан у којем је остала сва њихова имовина, међу којом и библиотека са 3.000 књига.

Зорице данас живе у Београду и највише жале за фотографијама своје дјеце које нису могли да понесу.

Злочиначка акција "Олуја" почела је 4. августа 1995. године офанзивом хрватске војске, полиције и јединица ХВО-а на подручју Баније, Лике, Кордуна и сјеверне Далмације.

Дан касније, 5. августа, хрватска војска ушла је у готово напуштен Книн и истакла заставу Хрватске, док су колоне избјеглица преко српских територија у БиХ кренуле ка Србији.

Према подацима "Веритаса", током "Олује" протјерано је више од 220.000 Срба, а на евиденцији су имена 1.893 погинулих и несталих Срба из ове акције и послије ње, од којих је 1.236 цивила или 65 одсто, а око три четвртине били су старији од 60 година.

Међународни суд правде је у пресуди из фебруара 2015. године "Олују" оквалификовао као етничко чишћење, али не и као геноцид, мада свјетски експерти за ту област тврде да је та операција имала све карактеристике геноцида.