Мој отац Ристо Ђого, није стваралац Републике Српске. Тачније: он није члан Асоцијације стваралаца Републике Српске. Како Ристо није на папиру био борац Војске Републике Српске, Марко и ја нисмо дјеца погинулог борца, мајка није удовица погинулог борца.

Сјећам се да су нас неколико пута наши другари чији очеви јесу носили пушку још у она времена, у дјечјим играма, прекоравали што наш отац носи кравату и одијело, а њихови у рову носе маскирну “младићевку”. Када су оца у јулу 1994. мобилисали, додијелили му униформу и некакав пиштољ, нама је лакнуло. Бар нас неће више зафркавати. Али јесу. Сјећам се да сам једном питао мајчиног првог рођака, човјека чији су ми војнички став и храброст синоним за оно часно и “отаџбинско” у прошломе рату – покојног Светка Гачанина: “Али, Светко, зашто мој тата не ратује као ти?” “Е мој Дарко, више Ристо главу у торби носи него много ко на линији”. Показало се да је био у праву.

Тако је како је. Није Ристо знао да калкулише. Нису ни људи који су оставили младост и посао да би бранили Републику Српску. Није Ристо знао да приграби било коју корист – људи који нас знају са Пала, из нашег одрастања, знају да смо се злопатили и нарочито напатили послије његове смрти као ријетко ко. Свако је. Нисмо ми бољи ни гори од других. Није Ристо знао ни да ће га се сјећати народ, његов, па и онај сада други народ који га памти као лик непријатеља, није знао да ће деценијама касније његови пријатељи окретати главу кад нас виде на улици, није знао да ће нам неки отворено рећи да им није политички згодно да помогну породици Риста Ђога. Није знао Ристо ни да ће бити оних који ће свој ратни ангажман дебело уновчити и наплатити. Са њима се још за живота свађао. Није знао, јер макар и Ристо Ђого, био је (знамо то сви) само смртни човјек.

И боље је што није знао. Тешко да би се снашао и препознао у земљи која нема храбрости да користи грб који је једини наш грб, да има химну која је њена химна. Он је Републику Српску замишљао и све је могао да правда једним “али сада је рат”. Шта ли је данас?

И зато: када будете правили те спискове стваралаца Републике Српске, најљубазније вас молим да вам не падне на памет да оскрнавите име мога оца стављањем на тај списак (мада вјерујем да нећете јер вам се у посљедњих двије и по деценије није десило да ставите његово или име његове породице ни на спискове за додјелу материјала, борачког или кадровског стана или било какве привилегије.) Али ако вам ипак падне то на памет, молим вас да будете увиђавни и да га не ставите. Републику Српску су стварали сви они који су овдје били, јели Икар и дерали старке (за разлику од оних који су и у најгора од свих времена пили Џек Денијелс и размишљали да ли да купе ”Фила” или “Најке”). Када бих могао да тражим компензацију за рат, желио бих само да видим оца. Да га загрлим. А као Хришћанин – знам да ћу га срести. Дакле: од повластица не треба ми ништа. Републику Српску стварамо и данас. Као и некада стварају је само они који не траже од мајке да им плати своје мајчинство. Свако ко је тражио новац за своју жртву и љубав, у земљи која још није у стању ни да обезбиједи пристојан живот потомцима оних који су себе несебично дали – није схватио шта је Република Српска.

А можда је све данас тако јер су се још од те 1992. мијешали ствараоци који данас почивају по гробљима и ствараоци који данас праве спискове ствараоца?