У Храсници је 24. марта, као трећа жртва корона вируса у Босни и Херцеговини и прва у Кантону Сарајево, преминула 52-годишња А.К. Била је референт у књиговодственој агенцији, познавале смо се годинама. У мору вијести, упозорења, информација, дезинформација, страха и неизвјесности, ова вијест је пандемији дала лице, познато и драго.
- Какво је ово вријеме дошло, човјек нема ништа лијепо чути - рекла ми је А.К. у једном од посљедњих сусрета.
А.К. је имала високу температуру и од 13. марта није долазила на посао. Покушавала је од доктора добити помоћ. Уз тврдње да је у питању јак бронхитис, добија антибиотике. На њено инсистирање да је тестирају на корона вирус, добија објашњење да нема потребе јер нема симптоме коронавируса.
На јучерашњој прес конференцији Владе Кантона Сарајево чули смо скандалозну изјаву да А.К. није тестирана јер се, упркос симптомима, пацијент није могла довести у везу са зараженом или обољелом особом. Или другим ријечима, да су у овом случају учинили све осим тестирања.
Има ли потребе напоменути Владу КС да се појединци могу заразити у јавном простору, продавницама, било гдје, односно када нису свјесни контакта са зараженима. Због тога се и проводе мјере изолације, забране кретања и полицијског сата.
Гласноговорник ЈУ Дома здравља КС путем ТВ екрана алудира да су у принципу грађани за све одговорни подразумијевајући ваљда да с њихове стране све функционише како треба. Сама чињеница да А.К. није тестирана, оставила је могућност њеног вишекратног доласка у амбуланту и отварања новог жаришта управо у здравственој установи.
А.К. је након погоршавања симптома, изнимно високе температуре и проблема са дисањем, преминула у возилу хитне помоћи. Тек након њене смрти урађен је тест на коронавирус. Налаз је био позитиван. За А.К. прекасно. Као и за све оне с којима је од 13. марта била у контакту.
Да ли би преживјела да јој је пружена брза и адекватна помоћ никада нећемо сазнати али је горко иронично да је прва жртва коронавируса у Сарајеву подлегла, а да није ни тестирана нити је стигла до изолаторија у Подхрастовима.
Док бројне земље широм свијета проводе интензивна тестирања сумњивих случајева, нејасна је тврдоглава тактика нетестирања у Босни и Херцеговини упркос препорукама Свјетске здравствене организације и распрострањеним праксама у свијету. Сарајевска канцеларија СЗО је јуче поновила: “Да бисмо побиједили, морамо напасти коронавирус агресивном и циљаном тактиком – тестирање сваког сумњивог случаја, изолација и брига за сваки потврђени случај те проналажење и карантирање сваког блиског контакта.”
Примјер наше преминуле суграђанке доказ је да вирус, као ни било која друга болест, уосталом не бира и да смо сви у опасности. Зато останимо код куће!
Нема утјехе за породицу и пријатеље А.К. али се најискреније надамо да ће надлежни из овог случаја научити још једну важну лекцију и да ово неће бити пракса у наредним данима и седмицама. Опасности које зараза и болест носе собом су једно а непружање адекватне медицинске помоћи, олако схватање симптома у вријеме пандемије и дијагностика “одока”, нешто сасвим друго. Ово је вријеме када сви требамо дати све од себе како би жртве биле што мање. Рефлектори су на здравственим радницима. А наши су животи у њиховим рукама.
Свакодневно слушамо изјаве политичара о новим мјерама и репресијама, шаторима на границама, дугим цијевима. Уз пуну подршку мјерама забране кретања и подношењу пријава против оних који крше мјере о самоизолацији, од надлежних политичара желимо слушати о бројевима извршених тестова, о бројевима заражених, о бројевима изолованих.
Желимо слушати о проширењу капацитета изолаторија – 45-100 кревета у Подхрастовима неће бити довољно за Сарајево, као што неће бити ни 140 респиратора за Федерацију. Желимо слушати о набављеној опреми која ће заштитити докторе, медицинске сестре и техничаре, о опреми која ће заштитити продаваче, полицајце, чистаче, грађевинске раднике, поштаре, инспекторе, граничну полицију, таксисте и све друге који у вријеме пандемије морају радити да би остали могли бити у изолацији и да би се живот наставио у вријеме короне.
Грађани имају право да знају истину. Каква год она била. Грађани су већ преживјели многе тешке истине и показали снагу и храброст. Само ако знамо истину, осјећаћемо се сигурније. Као што ће у супротном расти страх и дезинформације. Ако надлежни желе да грађани сами не шире полуистине и нетачне информације, политичари морају бити искренији како би повратили повјерење грађана који им једноставно не вјерују.
Сви ћемо се осјећати сигурније ако видимо да надлежни на свим нивоима и у свим областима раде свој посао. Најбоље што знају. А они који не знају требају пустити оне који знају јер времена је све мање да се ухватимо у прави коштац с озбиљном опасношћу која нам долази у сусрет, а изолирани грађани већ чине свој дио.
Оно што грађани могу урадити је да остану у својим кућама, да не излазе осим у набавку, да избјегавају социјалне контакте и да буду солидарни. Тако се грађани боре, не угрожавајући ни себе ни друге и не ширећи заразу. Али морамо бити сигурни и да политичари дају све од себе. Грађани могу остати вјечно изоловани али ако политичари не буду радили свој посао сви ћемо се заразити. Прије или касније.
Ђана Каравдић
