Од тренутка када је започела градња храма Христа Спаса у Приштини 1992. године, па до данас, трају албански напори да се он уништи и сруши. Храм је паљен, миниран и претваран у јавни тоалет, а данас покушавају да га ставе у дрвени кавез и назову музејом.

Изградња храма требало је да буде завршена 1999, али је избијање рата те планове осујетило. Након ратних година Албанци су покушали да га униште експлозивом, оштетивши структуру грађевине. У наредним годинама небројено пута је вандализован, а од 2003. албанско јавно мњење, укључујући и универзитетске професоре, позива на његово паљење. Чак је и администрација УНМИК-а изразила забринутост и ставила храм под заштиту, заједно са другим православним светињама на Косову и Метохији.

Напади до данас нису престали, а посљедњи у бласфемичном и екстремистичком низу предлаже претварање богомоље у „Музеј изгубљених гласова“.

Млади архитекти Ероне Сила и Лорик Буцоли, потпомогнути својим професорима, направили су идејно рјешење које подразумијева да се ова „пошаст“ како је називају огради дрвеним кавезом који ће бити „лак као ваздух и тежак колико и историја коју носи“. То за њих није црква, већ „споменик тихом насиљу и удар на колективно сјећање“, подигнут од стране „освајача“ који стоји „као терет на плећима оних који свакодневно туда пролазе“. Храм Христа Спаса за Албанце је „рана која није зарасла и бол који се не може излијечити“.

Александар Лукић са Института за политичке студије каже за Спутњик да је забрињавајуће што је некоме уопште и пала на памет ова „генијална“ идеја стављања цркве у кавез. Означили су је као узрок своје патње, док је истина сасвим супротна, каже он. Срби су ти који су протјерани са Косова и Метохије, Срби су протјеривани не само деценијама, него и вијековима, а Албанци су управо ти који су томе допринијели.

Ово је још једна манифестација албанског принципијелног понашања које траје већ дуги низ година. Дакле, опште је познато да они покушавају да затру на подручју Косова и Метохије сваки траг српског постојања, док истовремено своје сопствене трагове немају. Они хоће да српску цркву претворе у музеј и ограде је кавезом, несвјесни да све те грађевине које представљају нешто више, нешто духовно, заправо не могу бити ограђене. За њих не важе никакве материјалне ограде, рекао је Лукић за Спутњик.

Све тапије су наше

Приштинске власти покретале су различите поступке током година, предлагавши четири „рјешења“ за ову цркву: да остане сачувана као руина, да се сруши, да се претвори у музеј и да се претвори у објекат за другу намјену.

Српска православна црква одговорила је својевремено тако што је прикупила сва имовинска документа која доказују њено власништво над више објеката у Приштини, укључујући Скупштину, смјештајне зграде Универзитета у Приштини и тамошњу универзитетску библиотеку. Како би се супротставили претварању цркве у музеј, СПЦ је предложила да се у музеје претворе управо ова градска здања. Након тога УНМИК је одбацио албански приједлог за претварање Храма Христа Спаса у музеј.

Лукић каже да је, као и обично, истина сасвим другачија од онога што Албанци представљају, али да је проблем у томе што они немају други начин и метод борбе против нас сем да оваквим гестовима покушају да још више индоктринирају сопствени народ. Због тога се и неуспјела прича о изградњи музеја поново покреће.

Било би добро да Албанци мало поразмисле и пронађу неку своју светињу, ако је уопште имају, а која је старија од 50 година. Уместо тога, они упорно покушавају да избршу све наше трагове. Нису само црке у питању, они бришу и наша гробља, куће, разне друге грађевине, објекте, па и археолошке артефакте који указују на малтене хиљадугодишње српско постојање на Косову и Метохији.

Претворили цркву у јавни тоалет

Током 2016. године дио цркве је запаљен и претворен у сметљиште и јавни тоалет. Након тога Универзитет у Приштини није успио да судским путем преузме власништво над земљом на којој је храм подигнут, већ је Апелациони суд додијелио право власништва СПЦ. Ипак, ту напади нису престали, а Универзитет у Приштини наставља да саботира све покушаје да се црква обнови.

Овај нови покушај опструкције, односно прављења некаквог музеја на месту богомоље, одличан је показатељ како би се приштинске власти односила према свим другим српским споменицима на Косову и Метохији када би постала члан УНЕСКО. Зато и ми са наше стране треба да се боримо да се то никада не деси.

Што се тиче овог конкретног случаја, односно стављања цркве у кавез, Лукић сматра да је на нама да на све могуће начине утичемо и дијеламо како се ова идеја никада не би остварила. Иако би она далеко више говорила о самим Албанцима него о нама, ова идеја не смије никада заживјети.

Кавез или бодљикава жица – исто је

Епархија рашко-призренска је 10. јуна 2021. дошла у цркву и детаљно је очистила, а епископ Теодосије одржао је прву литургију у њој од 1998. године. Након тога, на улазу у цркву освануо је графит са натписом „Исус мрзи Србе”. Узевши у обзир све кроз шта је овај релативно нови храм прошао у непуних тридесет година, албански описи „живих рана“ и „бола који не престаје“ добијају још накараднији призвук.

Тешко је ову цркву издвајати у односу на друге светиње, каже саговорник Спутњика, и додаје да би је Албанци најрадије срушили и на њеном мјесту направили ауто-пут или сметљиште. Из неког разлога немају дозволу својих управника да то учине, па смишљају друге начине да изокрену историју и преокрену истину. Било да је око наших цркава бодљикава жива, као у случају Богородице Љевишке, или замишљени дрвени кавез, то су, каже Лукић, само различите варијанте исте ствари.

Принцип је исти, а у питању су само модалитети. Суштина је да они желе да потпуно затру трагове српског постојања, несвесни да то баш и не може тако и да тиме такође раде против себе самих. Уколико би то учинили, морали би и сам назив Косово да промене, јер је Косово такође српска реч. Косово је земља косова, птица. Они би своју земљу можда могли да назову Шиптарленд, или Шиптарија како сами себе ословљавају.

Они који су се упустили у ограђивање светиња и стављање цркава у кавезе упустили су се у ђавољи посао, сматра саговорник Спутњика и каже да би за њих саме било боље да умјесто тога покушају да се понашају људски, колико год је то могуће. Упркос свему, они ипак јесу људи, али се налазе под јаком индоктринацијом која их тјера да се у многим случајевима, као што је овај, понашају нељудски, закључује Лукић.