Десило се оно на шта већ мјесецима упозоравају синдикалци и новинари: Жељезнице РС, које већ годинама кубуре са вишком нерадника, могле би доживјети колапс због мањка радника: мајстора, техничара, машиновођа, па чак и инжењера оперативаца.

Како је потврдио и в.д. диреткора “Жељезница РС” Зоран Илинчић, предузећу тренутно недостаје најмање 50 радника да би могло  функционисати, а управо толико их је само од почетка године добровољно напустило ЖРС. Одлазе бравари, заваривачи, електромеханичари, машински техничари, па су радионице за одржавање опустјеле. Поједини синдикалци тврде да кофере пакују и инжењери оперативци, којима је дозлоградило да раде за мизерне плате.

Одлазе чак и машиновође, и то угавном у Њемачку: неки преко  Словеније, а неки се директно јављају на конкурсе “Дојче Банхофа”. Ни тамо их не чека рај: бруто плата за машиновођу почетника на сјеверу Њемачке је око 2.600 евра, што је испод просјечне зараде у овој земљи. Ипак, послодавац им, за почетак, нуди смјештај, бесплатну обуку и курс језика.

- Боље му је да тамо ради и за 1.000 евра на новој локомотиви и у екстра условима, него да се овдје бори за 60 година старим машинама за 400 евра мјесечно – поручује Симо Цвјетковић, предсједник Самосталног синдиката машиновођа РС.

Признаје да не зна колико је тачно машиновођа већ напустило Српску, а колико их то намјерава. Ако не притекне у помоћ Влада РС и не одријеши кесу са републичким буџетом, спаса им, тврди, нема. Једини начн да се жељезничари задрже у Српској јесте да им се знатно повећају плате, а Жељезнице  то, тврди Цвјетковић, не могу саме. Као и директор Илинчић, и синдикалац Цвјетковић предлаже да се републичке субвенције за Жељезнице, које тренутно  износе 25 милиона КМ годишње, бар удвоструче.

Иначе, већина пружних радника, мајстора и железничара, који бјеже не само у иностранство, него и у неке приватне фирме у Бањалуци,  зарађивала је у Жељезницама РС од 450 до 700 КМ, односно до 230 до 350 евра мјесечно. Плата искусног машиновође, са свим додацима, једва пребаци 800 КМ.

– То је неодрживо. Ко год било шта зна и хоће да ради, тај оде. Остају само ветерани пред пензију, који ће отићи за годину, двије. И, наравно, остају ухљеби. Њима не може нигдје бити боље него овдје – закључује  Цвјетковић.

Због одласка жељезничара највише чланова је у посљедњих неколико мјесеци изгубио Синдикат радника за одржавање шинских возила. Предсједник овог синдиката Горан Чамџић тврди да је за егзодус радника најодговорније руководство Жељезница РС.

– Стимулативне отпремнине у првом кругу су давали свима, па и дефицитарним кадровима, иако смо их упозоравали да то не чине. Сада поново праве исту грешку, када шаљу у пензију људе са ограниченом радном способносћу, не водећи рачуна о томе које су струке – каже Чамџић.

Пошто отпуштању није претходила систематизација, па нико није знао да ли ће сутра његово радно мјесто бити укинуто, сви који су се колико-толико могли снаћи на тржишту прихватили су отпремннине по принципу “узми паре и бјежи”

Нису, додуше, у питању неке велике паре, јер је по години радног стажа исплаћиван износ од двије трећине једне плате. Тако је, објашњава Чамџић, мајстор са просјечном жељезничарском платом и стажом од 18 до 38 година, могао узети нешто мање од 7.000 КМ отпремнине. Није довољно за покретање бизниса, али за карту до Њемачке јесте.

Прекобројних било више од 1.500 радника

Жељезнице РС, некад највећи губиташ и најпознатија сигурна кућа за удомљавање гласачког тијела, драстично је смањила број запослених. Прије неколико година предузеће је имало 3.660 радника, у процес реструктурирања је ушло са 3.098, а данас их има 2.390, с циљем да се тај број сведе на 2.100.

Због процеса реструктурисања, који надгледа Свјетска банка, предузеће је за мање од годину дана смањило број запослених за чак 700, а трошак за радну снагу је смањен за 4 милиона КМ годишње.

Чамџић: Радна мјеста штимају према људима

Процес реструктурирања, који се проводи захваљујући кредиту Свјетске банке од око 100 милиона КМ, спасио је Жељзнице РС од  стечаја, али синдикалци тврде да је било и потеза који у најмању руку изазивају сумњу.

– Систематизација је рађена накарадно. Умјесто да се према потребама дефинишу радна мјеста, а према радним мјестима установи који ће људи остати у предузећу, а ко је технолошки вишак, овдје се према људима прави систематизација. На примјер, ако је Перо Перић, с којим сам добар, агроном, ја на основу тога “смислим” радно мјесто на којем се тражи баш таква диплома. И обрнуто, ако неко није подобан, или није по вољи директорима, они смисле систематизацију по којој ће његово радно мјесто бити укинуто – каже Горан Чамџић, предсједник Синдиката радника за одржавање шинских возила.