Кад мене не буде било, ви долазите к нама. Србију немојте заборавити. Тешко ми је што су и Русију снашле невоље сличне нашим, не знам да ли ћемо се ми опоравити, али Русији нико ништа не може. Код нас још понегде (у Хрватској, Босни) пуцају. Сви смо показали своје право лице.

Посљедње ријечи које Десанка Максимовић непосредно пред смрт упућује свом руском преводиоцу Олги Кутасовој пред Божић 1993. у први план стављају Србију и бригу о њој. Највећа српска лиричарка тиме још једном потврђује да јој је, и док је писала чувене љубавне пјесме, и док је стрепјела и сумњала – завичај увијек био пред очима и у срцу. А завичај Десанке Максимовић била је - цијела Србија.

У то се увјеравају и читаоци ексклузивне и раскошно илустроване књиге "Писма радости и бола", зборника писама које је славна пјесникиња упућивала својим руским преводиоцима Иди Радвољиној и Олги Кутасовој у дугом временском раздобљу: од 1957. до 1993 године. Књигу чији су приређивачи садашњи и бивши управници Задужбине „Десанка Максимовић“ Светлана Шеатовић и Бојан Ђорђевић објавила је Задужбина уз помоћ Министарства културе.

Према ријечима Светлане Шеатовић, објављена писма представљају свједочанство о једном бурном времену, друштвеним, историјским и политичким превирањима, али и један посве лични дио који се односи на њену породицу, књижевне пријатеље, проблеме стварања…

- Ова писма су не само архивска драгоценост већ и прилог историји културе, историји књижевности, политике и сећања песникиње на дане Другог светског рата - каже Свтлана Шеатовић за Спутњик.

Пјесникиња је писма адресирала у Москву са различитих дестинација: од Београда, Бранковине и Охрида до Цириха, Варне, Јалте, обала Балтика…

- Нажалост, нису сачувана писма које су Ида и Олга упућивале Десанки. Њихови наследници су ова писма послали Десанкиним сродницима, носиоцима ауторских права, а они су их 2012. предали на бригу и старање Задужбини - објашњава управница Шеатовић.

Она додаје да је најприје требало обавити архивски дио посла и са колегом Бојаном Ђорђевићем разврстати грађу, потом је дигитализовати и на крају објавити у облику књиге.

Одлучили смо се за једно ексклузивно издање којим смо отворили нову едицију „Рукописи“. Верујем да "Писма радости и бола“ откривају једну мање познату Десанку, у првом реду ону која ствара. Завирујемо из првог реда у њену књижевну радионицу, сазнајемо како је настала „Крвава бајка“ или збирка „Тражим помиловање“, као и како је песникиња реаговала на неке негативне реакције на ту збирку.“

У другом сегменту ових епистола сазнајемо догађаје из Десанкиног приватног живота, њене родбине, људи који су јој били важни, колега писаца. У писмима срећемо књижевну плејаду – Андрића, Ћопића, Зоговића, Крлежу… О Бранку са којим је становала у истој згради пише повремено Иди и Олги. Најприје је то писац коме преводе „Николетину Бурсаћа“ на руски, а потом ћутљиви великан чији се крај наслућује.

- Бранко је опет ћутљив. Покушала сам да причам с њим, али нисам успела. Само је прошао поред мене - биљежи Десанка.

Важан дио који писма руским преводиоцима јасно освјетљавају тиче се Десанкиних страхова за судбину земље, Југославије, али са посебним освртом на страховања за српски народ, нарочито за Србе на Косову и Метохији и Србе у Хрватској.

То осјећање зебње да ће се у Југославији ствари дешавати на лош начин Десанка је, судећи по писмима, наслутила већ седамдесетих са појавом Маспока. Она то биљежи у писмима својим руским проводилцима, помиње рецимо готово заборављеног Вјекослава Калеба који је тврдио да су у Јасеновцу побијени једнако Хрвати колико и Срби. Десанка је ужаснута таквим понашањем, страхује од повампиреног усташтва. Нажалост деведесете ће само потврдити њему забњу јер – „у Босни се пуца“.

- Десанка без икаквих националистичких страсти, без амбиција да се другоме и другачијем нанесее бол, осећа бригу за сопствени народ и његову судбину. То је врста њеног патриотизма који ми нисмо могли увек кроз поезију да разумемо, чак не ни из биографије. У једном тренутку бележи „моји сироти Срби“. Она осећа догађаје који ће се збити, осећа да се нешто догађа на Косову и о томе пише Олги Кутасовој `86: „То неће изаћи на добро. Албанци се дижу, улазе у рудна окна, ми ћемо како год било бити криви.“ Има ту још једно једно писмо у ком говори о одласку на прославу шестогодишњице Косовске битке, 1989. године. Десанка готово пророчки каже: Ићи ћемо на ту прославу 600. година обележавања Косовске битке, али чини ми се да ми у ствари идемо да се опростимо са Косовом. Пред нама стоји, бојим се, извесно неки рат и бринем се за све оне младиће и за моје сестриће који служе војску…. Ја ћу можда доживети, можда не, али рата ће бити. А ми ћемо извесно бити криви. Ми Срби, не знам зашто, али ипак смо криви. Дође ли до крви, опет ћемо ми бити први на реду.