Да се нисам сродила већ у детињству са језичким благом нашег језика, ко зна да ли бих испевала онолике мелодије сличне мелодијама какве се чују у природи. Без мога детињства ко зна да ли би било стваралачко уточиште, инспирација, најприснији животни простор, казивала је својевремено велика пјесникиња Десанка Максимовић о својој умјетности и стваралаштву.

Књижевна вила стихове је низала као ниске бисера, стваралачки изражај бојила нијансама социјалног, љубавног, културног, зрелост у изражају постизала веома лагано упијајући сваки издисај свог окружења, заљубљујући се у све из чега исијава љубав - цвијет, земљу, правду, заљубљеност, чекање, стрепњу. Стиховима је људе молила да буду вјерни себи, својим мислима и осјећањима, а говорила је: "Најбоље се осећам док стварам, или боље речено, док се у мени ствара нека песма, док припремам неку књигу."

Велика пјесникиња рођена је у Рабровици код Ваљева 16. маја 1898. године, те се ове године обиљежава 125 годинa од дана када је српска књижевност добила пјесникињу душе, професорку књижевности и академика Српске академије наука и умјетности.

Дјетињство, школовање и професорски рад

Десанка Максимовић била је најстарије дијете оца Михаила, учитеља, и мајке Драгиње. Одмах послије њеног рођења Михаило је добио премјештај, те се породица одселила у Бранковину. У Бранковини је провела дјетињство, а у Ваљеву завршила гимназију.

Студирала је на одјељењу за свјетску књижевност, општу историју и историју умјетности Филозофског факултета у Београду.

Након дипломирања, прво је радила у Обреновачкој гимназији, а затим као суплент у Трећој женској гимназији у Београду. У Паризу је провела годину дана на усавршавању као стипендиста француске владе. Након што је од 3. септембра 1925. године радила око годину дана у Учитељској школи у Дубровнику, прешла је поново у Београд, гдје је радила у Првој женској реалној гимназији (данашњој Петој београдској гимназији). Једна од њених ученица била је и Мира Алечковић, која је такође постала пјесникиња и њена блиска пријатељица. Почетком Другог свјетског рата отишла је у пензију, али се у службу вратила 1944. и у истој школи остала до коначног пензионисања, 1953. године.

Путовала је широм тадашње Југославије и имала велики број пријатеља међу писцима и пјесницима - друговала је са Милошом Црњанским, Ивом Андрићем, Густавом Крклецом, Исидором Секулић, Бранком Ћопићем и многим другима. Године 1959, 17. децембра, изабрана је за дописног члана Српске академије наука и умјетности, а 16. децембра 1965. за редовног члана.

Књижевност

Десанка је била пјесник, приповједач, романсијер, писац за дјецу, а повремено се бавила и превођењем, махом поезије, са руског, словеначког, бугарског и француског језика. Објавила је око педесет књига поезије, пјесама и прозе за дјецу и омладину, приповједачке, романсијерске и путописне прозе. Своје прве пјесме објавила је 1920. године у часопису "Мисао".

Њена поезија је и љубавна, и родољубива, и полетна, и младалачка, и озбиљна, и осјећајна, а неке од најпознатијих пјесама су "Предосећање", "Стрепња", "Пролећна песма", "Опомена", "На бури", "Тражим помиловање"...

Чувши за стријељање ђака у Крагујевцу 21. октобра 1941. године, пјесникиња је написала једну од својих најпознатијих пјесама "Крвава бајка" - пјесму која свједочи о терору окупатора над недужним народом у Другом свјетском рату, а пјесма је објављена тек послије рата.

Поезија

Најчешћи мотив у поезији Десанке Максимовић је била љубав, и њена ријеч, однос према свијету и филозофија су и сами били пјесничке природе. Њена поезија је одликована читавим обиљем нових алитерација и рима. Њено основно пјесничко гесло је било да поезија треба да буде разумљива, јасна, искрена, отворена према човјеку и животу.

Многе њене пјесме представљају позив људима да буду добри, племенити, поносити, постојани, да поштују људе другачијих увјерења и начела, мишљења, боја и вјера, и да буду строги према својим манама као и према туђим. Од свих вриједности у животу она је кроз пјесме посебно истицала слободу, оданост, храброст, доброту и некористољубље.

У каснијем периоду живота лирика Десанке Максимовић добила је нешто смиренији и тиши дух. Њена поезија, приповијетке, романи, књиге за дјецу превођени су на многе језике, а њене поједине пјесме налазе се у антологијама поезије.

Љубав Десанке и Сергеја 

Десанка Максимовић и Сергеј Сластиков Калужанин упознали су се кад је она већ била позната пјесникиња.

- Позвали су ме Руси једног дана да у њиховом клубу одржим предавање и прочитам неколико својих песама. Ту сам упознала Сергеја. Да ли је то била љубав на први поглед? Вероватно! Али, сигурно, моја прва љубав и први мушкарац с којим сам се пољубила. Била сам већ зрела девојка. Касније смо се зближили. Нисам могла одмах да се удам, јер још је било деце (браће и сестара), који нису били изведени на пут. Сергеју сам објаснила да треба сачекати, јер моје наслеђене дужности морам до краја испунити. Био је племенит човек и схватио ме. Стрпљиво је чекао дан када смо се напокон венчали и засновали свој дом -  причала је Десанка, која се за Сергеја удала 1933. године.

Након вјенчања Сергеј је завршио глумачку школу и добио понуду да оде у Скопски театар, али је због Десанкине службе у Београду то одбио. Кад се удала, многи су били изненађени, јер су сматрали да је могла "боље" да се уда. Она је на то имала само један одговор.

- Ја сам се удала за човека којег је моје срце тражило, без обзира на то што је био сиромашан. У њему сам нашла оно што сам желела -  испричала је Десанка годину дана пред смрт, те открила да не жали што нису имали потомство, јер су пјесме биле њена дјеца, а осјећај материнства проживјела је одгајајући бројну браћу и сестре.

Признања

Пјесникиња је добила велики број књижевних награда, а међу њима и Вукову (1974), Његошеву (1984), награду АВНОЈ-а (1970), Седмојулску награду (1964), Змајеву награду (1958 и 1973), награду "Младо покољење" (1959). Изабрана је и за почасног грађанина Ваљева.

Године 1985. реновирана је основна школа у Бранковини коју је похађала Десанка Максимовић, а народ ју је током времена прозвао Десанкина школа.

Године 1988. одликована је наградом "Златни венац" македонских Вечери поезије у Струги у сарадњи са УНЕСЦО-ом, која се додјељује једном пјеснику годишње за цјелокупан животни рад.

У Ваљеву је још за њеног живота подигнут споменик Десанки, који је открио Матија Бећковић 27. октобра 1990. године. Песникиња је мало негодовала због овог чина, али су је убиједили да је то само споменик поезији са њеним ликом. Дана 12. фебруара 1993, дан након њене смрти, Влада Србије донијела је одлуку да се њено име и дјело трајно обиљеже оснивањем Задужбине Десанке Максимовић која додјељује награду "Десанка Максимовић". Задужбина је основана 19. марта 1993. године Оснивачким актом и Статутом се назначава да задужбина треба да "створи услове за трајно очување и његовање успомене на Десанку Максимовић, једног од највећих пјесника српског језика 20. вијека".

Смрт

Године 1993, 11. фебруара, у 95. години, у Београду је преминула Десанка Максимовић. Сахрањена је у Бранковини, код Ваљева, гдје је у дјетињству живјела и похађала основну школу, у порти Цркве Светих арханђела у оквиру културно-историјског комплекса.

Десанка је била пјесникиња, идеал, "живи" споменик са ешарпом, косом смотаном у пунђу, шеширом, а жене као важна карика интелектуалних, умјетничких кругова у времену у којем је живјела пјесникиња биле су ријеткост.

Нека други пишу за овога и онога, нека само за изабране списе чине, нека само изабране говоре ствари. Мене није стид што ме могу разумети бића многа, деца и старци, песници и надничари, Десанкина је реченица која можда најбоље описује њено цјелокупно стваралаштво.

Стрепња

Не, немој ми прићи

Хоћу издалека

да волим и желим твоја ока два.

Јер срећа је лепа само док се чека,

док од себе само наговештај да.

Не, немој ми прићи

Има више дражи

ова слатка стрепња, чекања и стра'.

Све је много лепше донде док се тражи,

о чему се само тек по слутњи зна.

Не, немој ми прићи

Нашта то и чему?

Издалека само све ко звезда сја,

издалека само дивимо се свему.

Не, нек ми не приђу ока твоја два.

Цитати

Чудна је та душа. Нико не зна где се налази, а сви знају како боли.

Најлакше пишем кад пишем језиком, реченицом, свога родног краја.

Мислим да деца и они који тек излазе из детињства не воле да поверавају старијима своја осећања. Њима су њихове прве тајне лаке и слатке и чини им се да би разговор о њима могао пореметити неку лепоту.

Ко хоће да доживи чудо, не сме згазити на стази мрава, не сме каменом птице да туче. Јер од двораца где чудо спава, та нежна бића чувају кључе.

Аутор: Бојана Петковић