Ђурин деда радио је у оближњем руднику хрома, постамент Душана Силног је од њемачког челика кованог баш од те руде. То је заправо дио старе жичаре која је вукла из рудника. А има и још једну симболику, подсјећа на њемачке тјелохранитеље Душана Силног, његову алеманску гарду.

- Важна је та симболика, иронична. И након 1999. године Немци су чували његов манастир у Призрену - каже Ђура.

Народ долази са свих страна да види његовог Цара Душана и друге јунаке. Ту је и оружје српских витезова. Правих, али и оних из снова, из Ђурине маште.

Дедин орах уплетен у гвожђе

Велики су простори његове маште. Ради и у дрвету. И са његовом обрадом је самоук, то, каже, значи, тврдоглав, али и дисциплинован. Скулптуре у дрвету је почео да ради из љубави према једном ораху. Посадио га је његов покојни деда

- Из неког разлога је почео да трули, морали смо да га посечемо. Поред тог воћњака је била ограда, нисмо могли да приђемо трактором, морао сам те балване да извлачим на леђима неких петсто метара. На идеју мог оца, да се то сагори, да нам буде огрев, наљутио сам се. Рекао сам, ово је посадио мој деда, скупио сам те цепанице и чувао их на тавану. После десетак година, орах је јако квалитетно дрво, инсекти га не нападају, у знак сећања на мог деду, почео сам да га уплићем у скулптуре, комбинујем са металом.

Робујемо разним демонима

Умјетник додаје да га фасцинира како човјек може да робује, а да тога и није свјестан. Да робује пороцима које му намеће вријеме у коме живе. Да пуши, пије, чак и да као роб једе слаткише. А то је само почетак ропства. Израдио је демоне који нас на то тјерају.

Поезија из живота у два универзума

Постоји и умЈетнички простор у коме Ђура Петковић из Сиринићке жупе одлази на другу страну. Пише поезију. Прву пЈесму написао је прИЈе три године, зове се „Крчма“ и говори о посебној енергији и мотивацији.

- Говори о жељи да останем ту где јесам. Она осликава крчму као моје уточиште, прибежиште од суровости споља, неку врсту склоништа. Ја бих волео да она ускоро почне са радом, та моја крчма. Заправо је она нека врста сталне поставке, изложбеног простора. Свестан да не могу да излажем све те ствари на неком другом месту, дошао сам на идеју да сва моја дела буду изложена у тој „крчми“, зато и постављам све скулптуре на мојој капији. Свако ко жели може да дође, да их види и доживи.

Ја бих да и даље носим ланце

Пише и афоризме. А највише се игра са својом дЈецом. Има их петоро. Учи их свему, а они њега најважнијем:

- Постоји нешто у том дечијем свету што ме стварно импресионира. Кад посматрате децу која се играју на тепиху, на поду, ма колико људи их посматра, на било који начин, они не хају за то. Они су у фокусу у ономе што раде, у њиховој игри, у неком њиховом свету. Уметник, онај који стварно воли оно што ради, је заправо сличан том детету.

Саговорник Спутњика вјерује да ће његова дјеца живјети у бољем свијету. Апатија је страшна, али он сваког дана дјеци говори да ово није све, да постоји паралелни универзум.

- Они су јако реални, не живе у магли, али подстичем њихову креативност, лепо цртају. Николија је други разред, већ решава јако компликоване задатке. Из дневне собе виде врх Шар планине на 2498 метара. Кад су цртали цркве и црквишта у Сиринићкој жупи, цртали су и Љуботен, највиши врх планине, наш контакт са небом - каже и додаје један свој афоризам:

„Ако је једини пут у слободу продаја тамнице у којој сам одрастао, ја бих да и даље носим ланце“.

Ковач и пјесник Ђура Петковић још није имао прву изложбу, још није објавио ни прву збирку поезије.

За сада је, каже, довољна ова изложба на Телеграму и порталу Спутњик Србија, чије им  је кадрове уступио сниматељ Жарко Јоксимовић. Рецитоваће кад се виде испод цркве која се зове Шар планина.