Đurin deda radio je u obližnjem rudniku hroma, postament Dušana Silnog je od njemačkog čelika kovanog baš od te rude. To je zapravo dio stare žičare koja je vukla iz rudnika. A ima i još jednu simboliku, podsjeća na njemačke tjelohranitelje Dušana Silnog, njegovu alemansku gardu.

- Važna je ta simbolika, ironična. I nakon 1999. godine Nemci su čuvali njegov manastir u Prizrenu - kaže Đura.

Narod dolazi sa svih strana da vidi njegovog Cara Dušana i druge junake. Tu je i oružje srpskih vitezova. Pravih, ali i onih iz snova, iz Đurine mašte.

Dedin orah upleten u gvožđe

Veliki su prostori njegove mašte. Radi i u drvetu. I sa njegovom obradom je samouk, to, kaže, znači, tvrdoglav, ali i disciplinovan. Skulpture u drvetu je počeo da radi iz ljubavi prema jednom orahu. Posadio ga je njegov pokojni deda

- Iz nekog razloga je počeo da truli, morali smo da ga posečemo. Pored tog voćnjaka je bila ograda, nismo mogli da priđemo traktorom, morao sam te balvane da izvlačim na leđima nekih petsto metara. Na ideju mog oca, da se to sagori, da nam bude ogrev, naljutio sam se. Rekao sam, ovo je posadio moj deda, skupio sam te cepanice i čuvao ih na tavanu. Posle desetak godina, orah je jako kvalitetno drvo, insekti ga ne napadaju, u znak sećanja na mog dedu, počeo sam da ga uplićem u skulpture, kombinujem sa metalom.

Robujemo raznim demonima

Umjetnik dodaje da ga fascinira kako čovjek može da robuje, a da toga i nije svjestan. Da robuje porocima koje mu nameće vrijeme u kome žive. Da puši, pije, čak i da kao rob jede slatkiše. A to je samo početak ropstva. Izradio je demone koji nas na to tjeraju.

Poezija iz života u dva univerzuma

Postoji i umJetnički prostor u kome Đura Petković iz Sirinićke župe odlazi na drugu stranu. Piše poeziju. Prvu pJesmu napisao je prIJe tri godine, zove se „Krčma“ i govori o posebnoj energiji i motivaciji.

- Govori o želji da ostanem tu gde jesam. Ona oslikava krčmu kao moje utočište, pribežište od surovosti spolja, neku vrstu skloništa. Ja bih voleo da ona uskoro počne sa radom, ta moja krčma. Zapravo je ona neka vrsta stalne postavke, izložbenog prostora. Svestan da ne mogu da izlažem sve te stvari na nekom drugom mestu, došao sam na ideju da sva moja dela budu izložena u toj „krčmi“, zato i postavljam sve skulpture na mojoj kapiji. Svako ko želi može da dođe, da ih vidi i doživi.

Ja bih da i dalje nosim lance

Piše i aforizme. A najviše se igra sa svojom dJecom. Ima ih petoro. Uči ih svemu, a oni njega najvažnijem:

- Postoji nešto u tom dečijem svetu što me stvarno impresionira. Kad posmatrate decu koja se igraju na tepihu, na podu, ma koliko ljudi ih posmatra, na bilo koji način, oni ne haju za to. Oni su u fokusu u onome što rade, u njihovoj igri, u nekom njihovom svetu. Umetnik, onaj koji stvarno voli ono što radi, je zapravo sličan tom detetu.

Sagovornik Sputnjika vjeruje da će njegova djeca živjeti u boljem svijetu. Apatija je strašna, ali on svakog dana djeci govori da ovo nije sve, da postoji paralelni univerzum.

- Oni su jako realni, ne žive u magli, ali podstičem njihovu kreativnost, lepo crtaju. Nikolija je drugi razred, već rešava jako komplikovane zadatke. Iz dnevne sobe vide vrh Šar planine na 2498 metara. Kad su crtali crkve i crkvišta u Sirinićkoj župi, crtali su i Ljuboten, najviši vrh planine, naš kontakt sa nebom - kaže i dodaje jedan svoj aforizam:

„Ako je jedini put u slobodu prodaja tamnice u kojoj sam odrastao, ja bih da i dalje nosim lance“.

Kovač i pjesnik Đura Petković još nije imao prvu izložbu, još nije objavio ni prvu zbirku poezije.

Za sada je, kaže, dovoljna ova izložba na Telegramu i portalu Sputnjik Srbija, čije im  je kadrove ustupio snimatelj Žarko Joksimović. Recitovaće kad se vide ispod crkve koja se zove Šar planina.