Доктор Миодраг Лазић ненадано је дошао међу сарајевске, требевићке и романијске Србе и ушао у срца тих људи, у историји њиховог краја и на крају – у историју најзнаменитијих Срба тога доба.

У сваком рату, у сваком времену великих страдања и мале наде постоје јунаци, људи који учине дјела која ће их надживјети и ставити у ред особа без којих ни сјећање ни историјски уџбеници неће бити могући – такав човјек био је доктор Миодраг Лазић, добри дух сарајевских Срба.

Појавио се прво 1991. године у Републици Српској Крајини – у ратним болницама у Двору на Уни, Глини и Костајници. Као хирург учествовао је са борцима у пробоју коридора према Србији.

А онда крајем љета 1992. стиже на Пале у ратну болницу “Коран”, па онда у ратну болницу “Жица” у Блажују. Требало је да остане мјесец дана, а остао је 40 мјесеци.

Огроман је број бораца и цивила које је спасавао и лијечио доктор Лазић, на челу тима од неколико колега хирурга, љекара опште праксе и медицинског особља, као и оних који животе дугују доктору и његовим колегама.

Ненадано је дошао међу сарајевске, требевићке и романијске Србе и ушао у срца тих људи, у историји њиховог краја и на крају – у историју најзнаменитијих Срба тога доба.

Доктор Миодраг Лазић рођен је у Земуну 31. маја 1955. године, гдје је завршио основну школу. Отац официр бива премјештен у Ниш. У том град Лазић завршава гимназију, а затим и студије медицине. Специјализацију из хирургије завршава на Војномедицинској акадамији у Београду у 30. години и постаје један од најмлађих хирурга.

Потом годину дана ради у Војној болници у Нишу, а онда прелази на Хируршку клинику Клиничког центра Ниш.

На позив народа Републике Српске Крајине у јулу 1991. године одлази као хирург добровољац и годину дана ради у ратним болницама у Двору на Уни, Глини и Костајници.

У јулу 1992. враћа се у Ниш, али не задуго. У БиХ букти рат. У септембру као хирург добровољац долази на Пале у ратну болницу “Коран”. Послије мјесец дана као шеф хируршке екипе одлази на Илиџу и ради у ратној болници “Жица” у Блажују.

Као једини хирург за абдомен и грудни кош ради скоро двије године на простору најширег ратишта Републике Српске, покривајући простор пет општина са више од 100.000 становника.

Доктор Лазић је своју каријеру и своје знање ставио у службу помоћи Војсци Републике Српске и прекодринским Србима, а свој живот је ризиковао радећи на најопаснијим мјестима, спасавајући све оно што се могло спасити у ратном хаосу.

Отуда “Марш на Дрину” није само посљедња жеља сјајног доктора и још бољег човјека већ и морална порука Србима – један смо народ.

За све вријеме боравка на ратиштима доктор Лазић је водио свој ратни дневник. Један дио тог дневника водио је у писаном облику, а кад не би стизао од посла и обавеза, на крају дана диктирао би у свој диктафон најзначајније утиске који су обиљежили тај дан.

Као велики пријатељ Новинске агенције Републике Српске – СРНА одлучио је да објави дневник у агенцијском “аранжману”. Извршена је и комплетна графичка припрема и 1996. године књига “Дневник ратног хирурга” (Книн 1991. – Српско Сарајево 1996.) угледала је свијетлост дана.

– О безумљу грађанско-вјерског рата у бившој БиХ већ се писало и писаће се још дуго. Проговориће многи, освјетљавајући из различитих углова велику несрећу народа са ових простора. Али, од овог свједочења хирурга Миодрага Лазића тешко да ће бити непосреднијег и потреснијег казивања о злу које се овдје десило – написао је у предговору уредник овог издања књижевник Јован Лубардић.

Дневник Миодрага Лазића – дневник је ужаса, али, истовремено, и споменик Човјеку. Дневник ужаса – јер га доноси ратни хирург са прве линије фронта у коме се у најстрашнијим мукама умире или остаје обогаљено, најчешће и физички и психички истовремено…

Са друге стране, то је свједочанство о надљудској борби здравствених радника у немогућим условима. То је својеврсни омаж здравственим радницима уопште, онима који у сваком рату остају у сјени, а мало или нимало се зна о паклу кроз који ови јунаци пролазе.

Књига “Дневник ратног хирурга” добитник је прве награде “Иницијал” на Међународном сајму књиге у Нишу 1996. године

У сјећању су остале величанствене промоције ове књиге. Једна је била у Нишу у препуном амфитеатру Медицинског факултета којој су присуствовале његове колеге доктори, професори, као и тадашње руководство града Ниша. Друга је била на Београдском међународном сајму књиге 1996. године – била је то најпосјећенија промоција на сајму те године.

У “Дневнику ратног хирурга” најбоље се види велико срце човјека, рођеног борца без компромиса и његова задивљујућа бескрајна љубав према народу коме је припадао.

Доктор Миодраг Лазић отишао је са овога свијета храбро – као љекар и као борац. Бескомпромисно, а опет дубоко емотивно, као што је то био и у ратном паклу.

– Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити – написао је Петар Петровић Његош.

Доктор Миодраг Лазић неће бити заборављн док је сарајевских Срба. Не може умријети онај ко је постао дио колективног сјећања и синоним за хуманост и опстанак.

Хвала, докторе!