Да би у својој ординацији могла да разговара и са пацијентима који не чују или не говоре, докторка опште медицине Татјана Ристић из Ниша научила је знаковни језик.

Први је љекар нишког Дома здравља који се одлучио на овај подухват.

У Ниш се из родног Мостара доселила 1988. године и ту завршила седми и осми разред. Поред основне школе у коју је ишла налази се специјална школа и дом за дјецу са оштећеним слухом.

- Они су имали огромно игралиште где смо се ми, деца која чујемо, играли са децом која не чују, тако да мени није страно да постоје различитости, да постоје људи који чују и постоје људи који не чују, али то није разлог да ти људи не могу да се друже - говори Ристић.

Као одрасла, почела је да схвата да дјеца и људи са оштећеним слухом не могу да остваре сва своја права. Онда је рјешила да помогне бар у томе да се лакше споразумјевају са својим љекаром.

У амбуланти Расадник, гдје ради, имала је четири пацијента који не чују, а комуникацију са њима знатно је отежала епидемија

вируса корона, јер је докторкино лице било прекривено маском, па пацијенти нису могли ни да читају са усана.

- Кад имате глувог пацијента преко пута себе, ако немате маску, он ће колико-толико речи успети да препозна, гледајући вас и читајући са усана. Међутим, када радите у ЦОВИД-у, носите две маске, нема те могућности - говори докторка.

Сада има шесторо пацијената са којима се, након упорног учења и часова приватне школе у слободно вријеме, споразумјева гестовним говором. Прво је научила медицинске термине, а затим и оне који се користе у свакодневној комуникацији.

- Јавила се идеја да научим знаковни језик, као што добијете идеју да научите било који страни језик. Ако желите да научите знаковни језик, онда уложите све своје напоре да га савладате и трудите се да комуницирате с пацијентима. Чак и ако мало погрешите, они вас исправе. То прихватите и наставите даље. Њима много значи - прича Ристић.

У Нишу живи око 600 људи са оштећеним слухом или говором, а ретко која институција у граду има преводиоца на гестовни говор, па су принуђени да се сналазе тако што са собом воде пратиоце или на друге начине.

Докторка жели да они буду укљученији у друштво.

- Глуви људи живе, некако, изоловано, зато што не чују, али када наиђу на особе које чују, а желе да им помогну или да причају са њима, они то врло лепо прихвате - истиче Ристић.

Када на здравственом картону види име и презиме пацијента који не чује, она одлази у чекаоницу.

- Не могу да га прозовем. Изађем и онда покажем – пођите са мном, уђите, седите. Питам: 'Шта је твој проблем или шта теби треба?' Да ли је проблем са здрављем или треба прописивати лек - објашњава докторка.

Нада се да ће прича о њеном примјеру у медијима утицати на побољшање квалитета живота глувих и наглувих особа, и посебно је задовољна што је на учење гестовног говора навела и неке колеге.

- Колегиница која је на специјализацији за ОРЛ Маја Раденковић такође жели да на овај начин допринесе унапређењу здравља и побољшању квалитета услуга глувим пацијентима. Радује ме што је завршила почетни курс - говори Ристић.

Процјењује се да у Србији око 70.000 људи користи знаковни језик као основни, а тумача има тек неколико десетина.