Драган Гардовић, син Николе Гардовића мучки убијеног 1. марта 1992. године у Сарајеву, рекао је за Срну да за Гардовиће, али и све Србе у Републици Српској овај датум представља тужан дан за помен и сјећање, а да је жалосно што се у ФБиХ слави као некакав празник.
Драган је нагласио да Гардовићи данас неће отићи на сарајевско гробље Баре да тамо његовом оцу прислуже свијеће за покој душе, већ ће то учинити широм свијета, гдје их је живот разасуо.
- Мајка Јелена живи у Београду, као и брат Јован. Сестра Нада је у Бијељини, Арсеније је у Стокхолму, а најмлађи Милан у Малмеу. Тужно је да не можемо отићи баш тај дан јер, иако су прошле 32 године, никада не знаш каквих људи има – рекао је Драган, који данас живи у Зворнику.
Он је на очевом гробу био прошле године у јулу и са њим су први пут били кћерка и син да дједу прислуже свијећу.
- Иза Николе остало је нас петоро дјеце, 17 унука и 21 праунуче. Гардовићи су надживјели пуцањ у Сарајеву – поручио је Драган.
Он је напоменуо да је Никола Гардовић у Сарајево почетком шездесетих година прошлог вијека дошао из Рудог, да је радио у смјенама у Фабрици “Васо Мискин”, али и у цркви, па су га сви звали Поп.
- Учио нас је да будемо добри људи, чему ми сад учимо нашу дјецу. Све су нам дали. Њега су звали Поп, па није чудо што су моја три брата свештеници, а и зет нам је био свештеник – навео је Драган Гардовић, који је из прошлог рата изашао као инвалид и ради у зворничком “Млину”.
Присјећајући се кобног 1. марта 1992. године, Драган је навео да су убице његовог оца у ствари пуцале у њега јер је држао српску заставу.
- Послије су рекли да је то била застава СДС-а. Лагали су, била је то црквена застава са крстом и четири слова „С“. Прва два пуцња била су у мене јер сам ја држао заставу. Куда су прошли, не знам. Расим Делалић Ћело је пуцао и убио мог оца, Шабовић је ранио мог покојног зета у ногу, трећи је био само саучесник – посвједочио је Драган Гардовић.
Он је нагласио да су Срби у Сарајеву тада били узнемирени јер су знали да муслимани припремају референдум.
Убиство
У Сарајеву је 1. марта 1992. године убијен српски сват Никола Гардовић, а рањен православни свештеник Раденко Мировић, док су убице, које муслиманска власт у Сарајеву није ни покушала да правично казни, спалиле српску заставу.
Против Николиног убице Расима Делалића Ћеле тек почетком 2006. године Кантонално тужилаштво у Сарајеву покренуло је судски процес, који никада није окончан, јер је убијен 2008. године у том граду.
Осим Делалића, који је накнадно признао да је убио Гардовића, свједоци су као нападаче препознали и Суада Шабановића из Зворника и Мухамеда Швракића из Сарајева, који је син оснивача злогласних “Зелених беретки” Емина Швракића.
Четврти нападач био је Таиб Торлаковић, који је као и Ћело, након рата убијен у мафијашком обрачуну у Сарајеву.
Тог 1. марта, у 14.30 часова, у Цркви Светог Преображења у Новом Сарајеву обављено је вјенчање Милана Гардовића и Дијане Тамбур.
Свадбени ручак био је организован у Дому Свете великомученице Текле, у Старој православној цркви на Башчаршији.
Након вјенчања, стотинак сватова у колони од петнаестак аутомобила упутило се у Дом, удаљен око седам километара.
Пошто испред Старе цркве нема паркинга, колона је стала на 150-200 метара даље – код Вијећнице, гдје су остављени аутомобили, а сватови су кренули пјешке.
Према свједочењима сватова и очевидаца, из пјешачке зоне на Башчаршији, до сватова се довезао бијели “голф” у којем су била четворица сарајевских криминалаца, а међу њима и озлоглашени Ћело. Они су изашли из возила и покушали да барјактарима одузму српске заставе.
Дошло је до комешања, послије чега су двојица запуцала и ранила српске сватове Мировића и Гардовића, који је преминуо неколико минута касније у колима Хитне помоћи.
Послије злочина који су код Дома Свете Текле и Старе цркве на Башчаршији извршили људи сарајевског криминалца Рамиза Делалића Ћеле, породица Гардовић морала је да се одсели из Сарајева.
У дијелу ФБиХ са већинским бошњачким становништвом 1. март се обиљежава као такозвани дан независности БиХ, јер је тада одржан нелегални референдум о независности и отцјепљењу БиХ од СФРЈ. Срби у Републици Српској 1. март памте по убиству српског свата у Сарајеву, што је био и окидач за почетак ратних сукоба.
Овај трагични датум у Републици Српској се не празнује, већ 21. новембар – дан када је у америчкој ваздухополовној бази Рајт Петерсон код Дејтона парафиран Општи оквирни споразум за мир у БиХ, који је обиљежио крај грађанског рата у БиХ.
