Драгољуб Јеличић, дјечак херој Великог рата

28.05.2024. 16:59
0
ИЗВОР: glassrpske.com

Био је почетак априла 1961. године. У просторијама Народног позоришта у Никшићу глумац Драгољуб Јеличић је стајао пред групом људи који су отворених уста, са изразом крајње невјерице слушали његову фантастичну животну причу. Били су просто затечени оним што су чули, а тек изложене фотографије на њих су произвеле невиђено снажан утисак. Наиме, Јеличић је тог дана обиљежавао 40 година свог глумачког рада, уз пригодну изложбу фотографија насталих током многобројних представаиграних широм Југославије.

 Међутим, посјетиоце је шокирао дио те изложбе са сликама дјечака ратника, за које им је Драгољуб рекао да је то управо он, као најмлађи српски борац у Првом свјетском рату и најмлађи наредник по чину у свим тадашњим савезничким војскама. При томе је износио сјећања на најжешће бојеве у којим је учествовао, укључујући и пробој Солунског фронта, при чему је седам пута рањаван и, уз друга одликовања, награђен са три златне медаље за храброст. Све ово присутним Никшићанима звучало је потпуно нестварно, јер су га познавали као доброћудног, веселог суграђанина, а не као неког мрког ратног ветерана, који окићен медаљама крочи достојанствено и сијече погледом, каква је слика била скоро уобичајена у Црној Гори.
Слика

Зашто је Јеличић годинама ћутао о својој ратној прошлости, посебна је прича. Но, о томе ће касније бити више ријечи.

Драгољуб је рођен у сам освит крвавог 20. вијека, 12. јуна 1902. у Шапцу, у кући у улици Масариковој бр. 45. Његов отац Никола се ту досели са Кордуна, јер му бијаше "тијесно" под аустроугарским властима, са чијом се управом тешко мирио. Са Шапчанком Цвијетом Богдановић заснова породицу, којој судбина не бјеше наклоњена, јер Никола погину почетком Првог балканског рата, а Драгољубова мајка се преуда. Десетогодишњи дјечак тад донесе одлуку достојну зрелог човјека, да сам потражи свој животни пут. Пјешице се запути у Београд, одлучан у намјери да се, упркос годинама, прикључи добровољцима да би осветио очеву смрт и борио се против непријатеља. Жудио је да лопту крпењачу и пуцаљку од зове замијени правом пушком и бомбама. Наравно, био је глатко одбијен па се у Београду злопатио и потуцао, више гладан него сит, спавајући на клупама у парку. Да би преживио продаје новине "Ратиште", "Стража" и "Мали журнал", а викендом се мотао по забавном парку, гдје га око рингишпила упошљава газда Илија Божић.

СУСРЕТ С КРАЉЕМ

Једног мајског дана у Кнез Михаиловој улици угледа старог краља Петра, како са својим ађутантом иде ка Саборној цркви и тог тренутка, не знајући ни сам зашто, упути се за њима. Чика Пера то примијети, застаде и упита га ко је, одакле је и да ли нешто жели од њега?! Саслушавши тужну исповијест бистрог и куражног дјечака, он му даде златни "наполеон" и очински топло га посавјетова да би најбоље било да настави школовање, те му у ту сврху даде своју визит карту и упути да се ујутру јави пуковнику Остојићу, маршалу двора. Ову прилику, дар са неба, Драгољуб није пропустио. Као препорођен, сит, окупан и ошишан, у чистој одјећи, уз подршку принца Александра, уписа гимназију као дворски питомац. И таман кад је изгледало да ће овај марљиви ученик добити солидно образовање, а потом и државну службу, бог Марс одлучи 1914. да свијету приреди крваве четворогодишње оргије, које ће однијети милионе живота, уз до тада невиђене патње и разарања.

Чим Аустроугарска у јулу 1914. удари на Србију, Драгољуб побјеже из школе, а знајући да га редовна војска неће узети, оде на Торлак код Кумодража и јави се у команду Рудничког четничког одреда мајора Војислава Танкосића.

Ту исприча да му је отац погинуо те слага да нема више никога свог и да му је тринаест година. Но и ту би био одбијен, да се не заузе официр Саво Ћома, познаник из Шапца. И тако поче његов ратни пут, на којем ће у море проливене српске крви приложити и доста своје. У одреду бијаше пуно добровољаца из Босне и Херцеговине, који су Танкосићу до смрти били одани и привржени, попут прекаљених комита Цигановића, Тохоља, Миличевића, Арежине, Крнете, Голубића, Шарца и других. И сам Танкосић је вукао поријекло са границе Босанске Крајине и Лике, из села Дуго Поље. Међу четницима је било и доста школараца па су Танкосића у шали звали и директор гимназије.

Шест дана је Драгољуб у потоку вјежбао гађање из пушке прије ватреног крштења у одбрани Београда. Одмах послије рушења Савског моста Танкосић га је послао да преплива Дунав и види има ли Шваба на Грочанској ади, што је успјешно извршио. Одред се потом форсираним маршом кретао правцем Младеновац - Ваљево - Завлака, да би се 6. августа код Крупња свега 270 четника испријечило пред надирућим, далеко бројнијим непријатељем, који је чинио варварске злочине у Мачви. Отвори се страховита борба у којој јуначки паде велики број четника. Опоја их поп Јосиф Цвијовић, касније владика скопљански и од тог дана обуче униформу. Други дан борби код Крупањске Топонице и Драгољуб је рањен у руку. Брзо се опоравља и доказује као врло користан борац, неустрашив и сналажљив, што му прибави респект сабораца. Тих дана у њему је умирало дијете, а рађао се мушкарац. Због показаног

јунаштва у тој борби добио је прву златну "Обилића медаљу". На захтјев Танкосића, крајем августа је у сељачком одијелу прешао на аустријску страну фронта те им лоцирао положаје и топове, који су потом уништени. Нико од сабораца од бриге ока није склопио, док пред зору није избасао. Упињао се свим силама да, уз чувене герилце, научи војне вјештине и разна ратна лукавства. Подсјећао је на младунче вука, које се прерано у лову придружило чопору. Ништа тако не прија срцу дјечака као кад га одрасли гледају са поштовањем и себи равним. Гдје год је то било изгледно тражио је прилику да се сукоби са Швабама, личећи на каквог прзницу који једва чека неку кавгу.

Послије рањавања код Зворника, поново се срете са старим краљем, који је тих дана непрекидно обилазио линије одбране и који га затече у селу Јаребицама у пуковском превијалишту испод Цера. Старац га је њежно пригрлио и пољубио па од неког војника купио поднаредничке звјездице и ставио му их на еполоте. Било је то 8. септембра 1914. По другој верзији звјездице му је уручио Танкосић, но требало би рећи да то није једини опречан податак у његовој биографији.

Чика Пера му је тад у болници написао наредбу за прекоманду у Четврти пук првог позива, међу Ужичане команданта Александра Станковића. Уз њих ће се од 16. до 22. септембра грчевито тући и бити рањен у невиђеној кланици на Мачковом камену, кад је из строја избачено 11.500 српских војника, пред којима је у јуришу погинуло преко 118 официра.

Његов пук у току Колубарске битке прима борбу на Шушњару и Врапчем брду код Лајковца, гдје 14. новембра 1914. поново допаде рана, када је замијенио смртно погођеног митраљесца и наставио пуцати, мада је и сам крварио погођен. Видајући ране, у болници открива убаченог швапског шпијуна и, мада још слаб, сам га заробљава и спроводи у команду.

Одмах сутрадан на еполетама засијаше звјездице наредника.

ПОУЗДАН И ХРАБАР

Престолонасљедник Александар га жели ишчупати из те кланице и водити у Ниш, но на крају одуста на мољакање свог млађаног ратника и остави га на бојном пољу. Увијек поуздан и тамо гдје треба, Драгољуб поново успјешно залази у распоред Шваба ради извиђања. Брзи дани теку и јединица иде из окршаја у окршај, а голобради наредник смјелим акцијама задивљује саборце. Многи су са зебњом пророковали да ће лудо храбри клинац тако натрчати на свој кобни метак, али Драгољуба је небо чувало.

Слика

Код Текије опет доби медаљу за храброст, када је на ади Оградини заробио велику групу Румуна из 32. аустријске регименте. Али не скупља он само медаље, два дана касније укњижи и нову врло тешку рану. Након болнице упућен је кући у Шабац на опоравак, послије којег иде у Други пук, гдје води бомбашко одјељење.

Код Пусте реке чини нови подвиг, ослобађајући пут Лебане - Медвеђа. Два му војника гину, а још двојицу и њега тешко рањеног износе са попришта. Који дан касније, војвода Степа лично на груди му качи златну "Обилића медаљу".

Добри краљ, стари ратник, жалостан због Драгољубовог страдања, али и поносан на свој народ који рађа такве синове, опет долази да га посјети у болници. Видећи да због тежине ране Јеличић не може у повлачење кроз Албанију са њим, уз нешто новца оставља и једног поузданог лакшег рањеника да му се нађе. Тако падоше у бугарско заробљеништво, гдје је Јеличић по опоравку као дијете имао доста слободе кретања.

Тако 18. септембра 1917. успијева побјећи у Ниш па у Београд, а потом у Шабац. Ту га окупатори умало не стријељаше јер дознаше да је био комита. Спаси га један аустријски официр из Босне др Шефик, који га отпреми у београдски заробљенички логор. Драгољуб и одатле клисну 14. маја 1918, бјежећи ка Скопљу и Прилепу према својој браћи на Солунском фронту, куд га је срце вукло.

Као звјере се крио дању, а путовао ноћу. На крају, умало не плати главом чак и од својих, пролазећи кроз бојно поље између бугарских и савезничких бункера и ровова. Изазвао је невиђено дивљење и одушевљење кад гладан и прозебао бану међу српске ратнике. Стигао је таман на вријеме да учествује у славном пробоју Солунског фронта, што је отворило врата великој побједи. У тим борбама био је међу јуришницима војводе Лунета, са којим је ишао до Трстеника, гдје је по седми пут рањен. Послије лијечења распоређен је у 6. пук пуковника Стевана Радовановића, као старјешина вода на линији пустаре Сент Миклош.

По свршетку рата, са тек 16 година живота био је већ ратни ветеран "окићен" медаљама и ожиљцима. Рат га је ковао и калио до високе тврдоће, али доласком мира потпуно се раскравио, поставши весели шерет. Као да је шалом потискивао слике ратних ужаса наталожене у себи, подсвјесно тражећи прилику да се некако врати у изгубљено дјетињство. Након што је у Београду кратко возио трамвај, постаде глумац у КУД-у "Абрашевић". Са даром за комедију постаје претеча "стенд ап шоуа" наступа, како се то данас каже, а имао је и путујућу трупу "Хумо-Коми", са којом је наступао широм Краљевине.

У Другом свјетском рату пада у њемачко заробљеништво из којег бјежи, а крајем рата се обре у партизанима. Комуниста није желио постати, иако је имао понуду. По ослобођењу он се враћа глуми и наступа за позоришта у Јагодини, Ријеци, Осијеку, Врању, Београду, Новом Саду, да би се коначно скрасио у Никшићу, гдје је дочекао пензију и преминуо 1963. године.

У међувремену, 1948. се жени и са супругом Вилмом из Опатије добија три кћерке: Споменку, Бисерку и Надежду.

Кроз своју бурну историју наш народ је безброј пута показао свој хероизам и ратничке квалитете, а чак су и многе Српкиње јуначки учествовале у борби. Међутим, одавно се помињу и српска дјеца као храбри ратници. Памте се још из времена бојева с Турцима, а посебно током двадесетог вијека у оба балканска и свјетска рата. Поред Јеличића, у Великом рату био је и чувени Момчило Гаврић, дијете војник, такође подофицир, рањаван и одликован. О српским дјечацима борцима из Другог свјетског рата знамо само о онима под петокраком. Оне са немањићким грбом на шајкачи комунисти су или стријељали или затварали па темељито побрисали, као уосталом и Јеличића и Гаврића. Слављени су неки други дјечаци, а они су морали да ћуте.

Партизани су чак често узимали дјецу за курире и бомбаше и зарана их идеолошки "васпитавали", што је настављено и послије рата. У ту сврху је касније, као идеолошки крајње подобан, покренут мегапопуларни стрип од два дјечака курира: Мирку и Славку, који је као масовни феномен био први комунистички блокбастер. У почетку штампан у 200.000 свезака, а на врхунцу популарности је достизао и невјероватних 600.000 примјерака. Партијски агитпроп (агитација и пропаганда) креирао је праве легенде и митове о Бошку Бухи и Саву Јовановићу - Сирогојну, док су у сјенци остајали многи други. Један од њих је и Михајло Мирковић - курир Миша из Крушевица код Бугојна, по много чему сличан Јеличићу. Усташе му 1942. родитеље бацише у јаму, а село спалише па он са 12 година постаде партизански курир, учесник многих великих битака. Послије рата постаје позоришни глумац, а носилац је између осталих и насловне улоге у филму "Бакоња фра Брне". И у посљедњем Одбрамбено-отаџбин- ском рату, у вјечни поменик голобрадих српских јунака уписаше се дјечаци Споменко Гостић и Игор Кисић.

На крају, одређене одговоре тражи чињеница да је Јеличић скоро до краја живота своју ратну прошлост крио као гуја ноге, те зашто би та истина и коме могла сметати?!

Зашто је у Брозовој држави табу тема и инцидент било свако помињање српског хероизма у Великом рату и огромног страдања Срба, на чему је и утемељена Југославија?!

Зашто је тај режим према Солунцима гајио подозрење па су гурнути на маргину, а многи прогањани и затварани, попут поменутог Момчила Гаврића, док је остарјели војвода Бојовић од ослободилаца чак био претучен до смрти?! Одговор је врло једноставан, идеолошки концепт те комунистичке диктатуре садржавао је перфидну, латентну антисрпску политику, о чему постоје небројени докази. Поражавајућа је истина што је причу о Јеличићу те 1961. објавио само загребачки "Глобус" и нико други, јер је хрватским новинама и уреднику Златку Глику, Јеврејину тешко било прилијепити великосрпску етикету.

Мирко из Рађевине

Захваљујући Сими Милутиновићу Сарајлији, пјеснику и хроничару Првог српског устанка, сачувана је успомена на једног изузетног дјечака-ратника, неког дванаестогодишњег Мирка из Рађевине, који се као сиротан без иког свога прикључио устаничкој војсци у боју код Лешнице. Ово "Српче ни дете ни момче", казује Симо, понуди се старјешинама "ако ништа доносићу воде / у тиквици и појит јунаке" и примише га "јер личи на јунака". У то доба опсађену Лешницу Турци непрекидно туку топовима и кумбарама (бомба са фитиљом), а Мирко и не хаје за то, већ хитро разноси воду по шанцу. Гледајући како те кумбаре падају, шиште и врте се прије експлозије, сам дође на идеју како би их могао неутралисати. У једном тренутку зграби прегршт блата и њиме запуши и угаси фитиљ у тек палој кумбари, иако му је сваког трена могла експлодирати у лице. То је наставио стално чинити, "како прву тако је и сваку / која год је у шанац им пала". Срби су се дивили овом јунаштву, хитрини и памети, а Турци се чудом чудише што им кумбаре не пуцају. Симо свједочи да је послије и на Делиграду један дјечак ово исто чинио па на крају ускликну: "Шта је кадро радит и детињство / кад се воли бранит отечество".

Рајсове ријечи

Велики Арчибалд Рајс у својим сјећањима пише: "У Нишу сам нашао малог Драгољуба Јеличића, коме је тад било 12 година (...) он учествује у свим окршајима, пуца из пушке и баца бомбе. Када је био рањен у руку ваде му куршум у нишкој болници, а он одбија да га успавају за операцију. Без једне речи све је издржао а на крају је упутио најомиљенију коморџијску псовку на адресу 'Шваба'. Принц Александар га је лично произвео у чин каплара. Таква је била српска омладина 1914, нека би се ова данашња на њу угледала".

Пише: Драган Мијовић

Коментари 0
Повезане вијести
Шкотланђанка постала „мајка српске нације“ у Великом рату - Жена која је одбила да "оде кући и сједи мирно" Шкотланђанка постала „мајка српске нације“ у Великом рату - Жена која је одбила да "оде к...
Земљорадник с ратним ордењем свирао кларинет Земљорадник с ратним ордењем свирао кларинет
Када бисмо по минут ћутали за сваког Србина страдалог у Албанској голготи, не бисмо проговорили 169 дана Када бисмо по минут ћутали за сваког Србина страдалог у Албанској голготи, не бисмо прогов...
Најчитаније
  • Ухапшен због пуцњаве у Палама
    10h 36m
    0
  • Концерт Жељка Самарџића вечерас у спортској дворани на Тргу Србије
    9h 58m
    1
  • Мошти Свете Текле и Светог Варнаве на челу данашње Спасовданске литије у Источном Новом Сарајеву
    10h 27m
    1
  • Марија Карађорђевић, српска краљица која заслужује поштовање равно светици
    9h 16m
    2
  • Србима на Жучи отета земља у бесцијење
    23h 41m
    0