Драган Радовић – „Заборављени коријени“- Приче о ранама које не зарастају

10.11.2023. 15:43
0
ИЗВОР: infocentar.ba

Прича о оснивању Фондације „Заборављени коријени“ креће из порива младог Драгана Радовића, да о нашој болној историји и страдању српског народа проговори смјелије и гласније од осталих.  У разговору за "Инфо центар" открио је више о „Заборављеним коријенима“ који су, као бисер, на површину изронили тешке, али истините приче о страдалничкој судбини нашег народа.

Уз захвалност за сусретљивост и издвојено вријеме на почетку бих Вас замолила да ми кратко представите себе. Неколико ријечи о Вашем одрастању, школовању, даљем образовању и усавршавању… путу који је водио до настанка приче којом се данас бавиш? Сходно теми разговора, подсјетите нас на Ваше коријене.

Захваљујем се на препознатом труду и раду. Рођен сам 8. децембра 1991. године у селу Крушевци, у општини Соколац. Основну и средњу школу – Гимназију, завршио сам у Сокоцу. Након четири године студирања, дипломирао сам 2014. године на Електротехничком факултету у Источном Сарајеву. Запослио сам се још у току студирања и од тада до данас радим на домаћим и иностраним пројектима у области развоја електронике и софтвера. Ипак, свјестан да вријеме пролази, а важне теме од националног значаја остају незабиљежене, морао сам кренути и другим путем, а то је пут Фондације „Заборављени коријени“, праћен благословом архијереја. С благословом преосвећеног епископа бихаћко-петровачког и рмањског г. Сергија завршени су документарни филм „Гаравице“ и приређивање и објављивање историјског романа „Корана ко рана.“

Слика

фотографија уступљена Инфо центру

Ваше постојање и трагање за траговима наше ближе и даље историје је драгоцјено. Када и чиме сте инспирисани идејом о основању Фондације „Заборављени коријени“? Њен назив говори и о њеној суштини, шта представља Вама и како бисте је описали?

Наш српски народ склон је лијености и понављању познатих прича, уз изговоре да стално неко или нешто прави препреку у ширењу истине о српским страдањима. Заправо, та препрека је у немару за сопственом историјом. Тако сам одлучио да самостално предузмем кораке и у посљедњи час забиљежим приче преживјелих свједока, прикупим архивску грађу, тешком муком пронађем стратишта српског народа за која више нико и не зна гдје се налазе. Резултати вишегодишњег рада сада се представљају кроз документарне филмове, зборнике докумената и друге публикације. Управо сви ти пројекти ће најбоље објаснити суштину назива „Заборављени коријени“, јер ће се кроз њих први пут након осам деценија видјети стратишта српског народа са хиљаду или више жртава о којима нема написан ниједан текст објављен на Интернету. Чуће се и приче свједока који су као дјеца рањавани и преживјели највеће трагедије кроз злочине и логоре. Наравно, српска историја има и своје стваралаштво, што најчешће представљам кроз документарне емисије о манастирима и храмовима.

Шта су биле досадашње замисли, а на чему планирате радити у будућности?

У контексту истраживања страдања српског народа, главне области су бихаћки и романијски крај. Досадашњи пројекти само су почетак рада и у наредним годинама планирано је објављивање нових документарних филмова, зборника докумената, израда карте стратишта, допуњавање пописа имена жртава итд.

Постоје три важна подпројекта „Заборављених коријена“, ако тако могу рећи - Зборник докумената, књига и документарни филм. Све три теме говоре о српским жртвама страдалим у Другом свјетском рату на подручју Бихаћа, Цазина, Велике Кладуше, Босанске Крупе, Босанског Петровца и пограничних дијелова Лике и Кордуна. Нажалост, свједоци смо да брзо заборављамо шта је било јуче, а не мало даљу прошлост. Како сте долазили до извора, докумената и свједока? Колико је било тешко слушати све те приче?

Највећи број докумената пронашао сам у државним архивима Босне и Херцеговине и Србије, али многа важна документа и фотографије из приватних колекција уступили су ми потомци жртава. Свједоке проналазим тако што се распитујем и замолим људе да ми јаве информације ако познају некога. Код свих свједока ишао сам сâм, а тако и снимао видео интервјуе са њима. Међутим, то што сам био сам није се показало као недостатак, већ као предност. Људи су се отварали, брзо стицали повјерење и говорили о својим трагедијама. Тешко је слушати старији људе када говоре о свом дјетињству и не могу да се суздрже од плача, али то уједно даје и снагу да наставите. Ако су они могли све то да проживе, онда и ми можемо да саслушамо и ширимо причу о својим жртвама даље.

Како је текао ток настанка документарног филма? Кренуле су пројекције. Какви су први утисци?

Документарни филм „Гаравице“ је припреман скоро три године. У њему говори 15 од интервјуисаних 27 свједока и приказује се око 50 докумената. С обзиром да је прикупљено мноштво вриједних докумената, тако је и настала идеја да се припреми Зборник на више од 2000 страна, а он ће садржати судске пресуде, записнике, извјештаје, прогласе, фотографије итд. До сада су одржане три пројекције – премијерно у Бањалуци у организацији Епархије бихаћко-петровачке, затим у Приједору и Новом Граду. Највећи утисак оставља реакција гледалаца након завршетка филма. Иако се и одјавна шпица завршава, сви и даље сједе и ћуте. Филм су погледали епископи, свештеници, историчари, потомци жртава, филмски радници итд, и сви су заиста пренијели позитивне утиске, без обзира што је сама тема трагична.

Слика

фотографија уступљена Инфо центру

Роман „Корана ко рана“ описује ову тему. Зашто је битно прочитати ову књигу?

Књигу је писао аутор Драган Гргић одмах након Другог свјетског рата, али она је забрањена 1961. године за објављивање, иако је Гргић био носилац Партизанске споменице 1941. Говори о страдањима Срба на простору бихаћког краја и јужног Кордуна, описује размишљања, разговоре, злочине и справе за мучење, сплетке у командном кадру и сл. Са друге стране, драгоцјена су размишљања и поуке, гдје партизански борац пише о Кнезу Лазару, Светом Сави, сакривању и закопавању звона након спаљивања цркве и сл. Свако ко жели да схвати како су обични људи доживјели Други свјетски рат, најбоље ће то постићи читањем ове књиге. Штампана је у тврдом повезу на 544 стране, са картом и фотографијама, а цијена је симболична – 20 КМ по примјерку.

Грађа на којој градите сву ову причу је релевантна, истинита, доступна, провјерљива… шта је потребно, по Вашем мишљењу, учинити како би младим људима указали на значај и важност памћења и сјећања на овакве догађаје?

Потребно је кроз квалитетне презентације – филмове, поезију, књиге, културне манифестације, приближити многе славне и трагичне догађаје из прошлости. Све то мора бити саграђено искључиво на истини и аргументима.

Ово је прилика да поменете и људе који су дали допринос раду Фондације и уопште развоју саме идеје.

Од првог дана са мном вриједно раде лектор и наратор Анђела Вуковић и дизајнер Срђан Салат. Анђелин глас најчешће слушате у емисијама о манастирима и храмовима, а Срђан је нацртао препознатљиви логотип Фондације и корице романа. У току истраживања много помажу и други људи – на простору романијског краја парох старобродски и андрићградски протојереј-ставрофор Драган Вукотић, на простору Бугојна, парох бугојански протојереј-ставрофор Славиша Ђурић, затим парох бихаћки презвитер Славиша Милиновић, али и потомци жртава Илија Шикман, Мирјана Миловановић, Владимир Бурсаћ, Милан Крајиновић, Сара Петковић…

За крај можете ли најавити пројекте који су везани за Соколац и Романију, а како рекосте, требали би се десити наредне године?

Да, наредне године је планирано објављивање Зборника докумената у више томова о страдањима Срба током Другог свјетског рата на ширем простору од самог романијског краја – Соколац, Хан Пијесак, Олово, Кладањ, Власеница, Пале, Рогатица, Вишеград, са акцентом на Стари Брод. Обухватаће све године рата и велика страдања по селима, конкретно за Соколац – Брејаковићи, Газиводе, Подроманија, Бјелосављевићи, Балтићи итд. Већи дио посла и на овом пројекту је, након три године рада завршен. Ту ће се наћи судске пресуде, свједочења записана 1946. и 1947. године, извјештаји, прогласи и други документи из Архива Босне и Херцеговине у Сарајеву, Војног Архива у Београду, Архива Југославије у Београду и других.

Важан састанак одржан је 9. новембра 2023. године у Патријаршији. Његова светост патријарх српски г. Порфирије због обавеза овај пут није могао присуствовати истом, а из Фондације наводе да је упознат са свим детаљима рада.

Договорили смо детаље у вези са пројекцијама документарног филма „Гаравице“ и промоцијама поменутог романа. Патријаршија са епархијама преузима организацију пројекција у Београду, Новом Саду и другим већим градовима, а ускоро ће бити објављени термини, закључио је Радовић.

Уз жељу да посвећеније трагате за својим коријенима, али и да се упознате са радом „Заборављених“ завршићемо разговор. Препорука је да погледате документарни филм „Гаравице“, који ће бити доступан и на сајту Фондације, те да  проширите знања и видике о страдању сопственог народа. Можда пронађете и приче о судбинама ваших предака.

Пише: Бојана Марковић

Коментари 0
Повезане вијести
Интервју са Путином најочекиванији догађај у медијском простору Интервју са Путином најочекиванији догађај у медијском простору
Русија није могла да не устане у одбрану Србије Русија није могла да не устане у одбрану Србије
Објављен најочекиванији интервју: Главне поруке Путина Западу Објављен најочекиванији интервју: Главне поруке Путина Западу
Најчитаније
  • Егзодус Срба из Сарајева 1996. године (ВИДЕО)
    5h 23m
    9
  • Како су Копривице вратиле мошти Светог Харалампија у манастир Морачу
    6h 18m
    2
  • Велики пожар у Сарајеву, евакуисана школа
    22h 34m
    1
  • У марту бесплатни скрининг тестови на карцином грлића материце за жене са подручја Источног Сарајева
    2h 42m
    1
  • Три особе повријеђене у судару четири аутомобила
    21h 23m
    0