Међународни дан жена обиљежава се широм свијета, сваке године 8. марта, а настао је као дан борбе жена за економску, политичку и социјалну равноправност.
Приједлог о успостављању Дана жена, након првог обиљежавања у САД-у, дала је у августу 1910. њемачка социјалисткиња Luise Ziets, а подржала ју је Clara Zetkin. Годину дана касније, почели су и први европски протести којим су жене тражиле једнака права – на њима је, у Аустро-Угарској, Данској, Њемачкој и Швицарској, учествовало је више од милион људи.
Године 1912. су и жене у Француској затражиле право гласа, у које спада и право да буду изабране, а потом и жене у Низоземској, Шведској и годину дана касније и у Русији. У Њемачкој је 1918. године први пут уведено право жена да гласају али и да буду изабране. То је био први велики успјех покрета жена у овој земљи.
Годину дана раније, 8. марта 1917, демонстрације за Дан жена у Петрограду биле су један од покретача руске револуције.
На Другој међународној конференцији жена у Москви 1921. одлучено је да се 8. март у цијелом свијету прогласи Међународним даном жена.
Иако борба жена траје већ стотину година, она још увијек није завршена. Жене у цијелом свијету још увијек се боре с разним предрасудама, посебно у пословном свијету, још увијек мање зарађују од својих мушких колега, а често су изложене сексуалном узнемиравању, мобингу и злостављању. У неким дијеловима свијета женама су, пак, ускраћена готово сва основа људска права.
Притом, као и већина празника, и овај је подлегао комерцијализацији, па се на овај дан женама углавном поклања цвијеће, док се његова суштина потпуно заборавља – већина људи и не зна зашто се слави 8. март, не зна да овај дан слави борбу жена за равноправност, већ сматра да слави генерално женски род.
На овај дан подсјећа се на дугогодишњу борбу жена у којој су највећи успјеси били увођење осмосатног радног времена, уједначавање плата за мушкарце и жене, али и заштита мајки, те увођење породиљског одмора.