Главни српски задатак је формирање колективне културе памћења на сва српска страдања, а посебно на страдања дјеце, јер је управо њихово страдање главни доказ да су постојале геноцидне намјере према нашем народу. Онај ко убија дјецу, он уништава биолошку основу једног народа и несумњиво има у плану да га избрише из постојања на одређеном простору.

Овако директор Института историјских наука Универзитета у Источном Сарајеву Драга Мастиловић коментарише приједлог да се у Београду подигне споменик дјеци настрадалој у Независној Држави Хрватској.

У НДХ је, према непотпуним подацима, на звјерски начин мучено и убијено 74.642 српске, ромске и јеврејске дјеце, од новорођенчади до четрнаестогодишњака. Утврђено је да је само у Јасеновцу страдало 19.432 дјеце, а она су убијана још и у Старој Градишки, у Јабланцу и Млаки, у Новској, у Приједору и у другим логорима, као и на многим другим мјестима гдје су живјели Срби.

Дрина није граница!

Професор Мастиловић објашњава за Спутњик да је из више разлога кључно на достојан начин обиљежити страдање дјеце у Независној Држави Хрватској у периоду од 1941. до 1945. године. На првом мјесту битно је успоставити колективну културу памћења код српског народа као цјелине, јер су и страдање у Независној Држави Хрватској као и друга страдања заправо само дио једног истог плана уништења, односно свођења српског народа на простор и мјеру која другима одговара.

- Страдање српске дјеце у НДХ али и у Првом свјетском рату када је Аустроугарска формирала концентрационе логоре у којима су такође била српска дјеца представља дио истог геноцидног плана који је подразумијевао, а не треба заборавити да и дан-данас подразумијева, уништење српске нације западно од ријеке Дрине. Тај план предвиђа да ријека Дрина коначно постане граница два свијета, источног православног и западног римокатоличког. Нажалост, ти процеси и даље нису завршени па и данас свједочимо истим настојањима, рекао је Мастиловић за Спутњик.

Када је ријеч о споменику за страдалу српску дјецу, саговорник Спутњика додаје да је он неопходан и да је већ одавно требало да буде завршен и то баш у Београду. Та локација, додаје професор Мастиловић, кључна је управо због поменуте колективне културе памћења српског народа.

Ни одговорности, ни кајања

Што се тиче Независне Државе Хрватске и њихове одговорности за логоре за српску дјецу, то је, каже, отворено питање. Хрватска се никада није суочила са својом прошлошћу и њеним геноцидним плановима да простор од Дрине до Јадранског мора очисти од Срба. Посљедица тога јесте да данас имамо не само покушаје фалсификовања историје и потпуног извртања историјских чињеница, већ и покушаје да се сам српски народ, који је преживио геноцид у 20. вијеку, прогласи за геноцидан.

Несуочавање Хрвата са геноцидом из Другог свјетског рата и са њиховом властитом прошлошћу довело је, уз неке међународне факторе, прије свега уз Њемачку, до поновног васкрсавања неофашизма и неонацизма на простору Хрватске и Босне и Херцеговине деведесетих година прошлог вијека. Ако мало боље погледамо са ове историјске дистанце како изгледа мапа Балкана коју су нам скројиле западне државе деведесетих година, онда ћемо видјети да то неодољиво подсјећа на Хитлеров поредак на овом простору.

Срби морају бити свјесни чињенице да је све поменуто само дио једног историјског процеса који, нажалост, ни дан данас није завршен. Да би му се супротставили, морамо чувати сјећање на српске страдалнике, посебно на страдалу дјецу.

- Српски народ у данашње вријеме, посебно када говоримо о омладини и дјеци школског узраста, мора имати у својим школским програмима, али и ваншколским активностима, стално подсјећање на геноцид како бисмо увијек знали на који начин да корачамо у будућност, закључује Мастиловић.