“Од Мохача па до Аде то Дунђерски све имаде. Од Будима до Мохола то Дунђерског шкрипе кола.”
На помен Дунђерских већини је прва асоцијација млада љепотица Ленка, која бијаше муза и романтична чежња великог пјесника Лазара Костића. О томе је деценијама писано надуго и нашироко па су други истакнути чланови ове угледне породице остајали у сјенци те сладуњаве сторије. Овом приликом биће ријеч о некима од њих, а зачудо, ове године навршавају се многе округле годишњице за њих везане. Родоначелник њихове лозе у Србобрану Аврам Дунђерски упокојио се прије равно 200 година, његов најстарији син Гедеон - Геца (1807-1883) овај свијет је напустио прије 140 година, а опет Гецин син Лазар (1833-1917), рођен је прије равно 190 година. Ђорђе, Лазарев син, (1873-1950) дође на свијет прије 150 година, док је његов брат од стрица Богдан (1861-1943) умро прије 80 година, а његов братић Ђорђе - Гога (1902-1983) преминуо је прије тачно 40 година.
Породица Дунђерски свакако спада у једну од најчувенијих српских породица током посљедња два вијека. Није тај углед био везан искључиво за њихово богатство, већ је њихов престиж почивао на великом стваралаштву, образовању, напредним идејама, али и патриотизму и доброчинству. Почевши од половине 19. вијека, па наредних 100 година, они су имали истакнуту улогу на широком плану привредног, културног и друштвеног живота и снажно утицали на формирање и профилисање српског грађанства у Хабсбуршкој монархији, које је тада доживјело свој највећи процват и афирмацију. Вјеровали су да само јаке националне институције и школована младеж могу бити носиоци националног ослобођења.
Зато су предано помагали образовање и цркву те били оснивачи и добротвори разних националних удружења и установа, али и мецене најистакнутијих српских умјетника свога времена. Бројне дворце, палате и огромне земљишне посједе раскрилили су широм Војводине, коју су премрежили својим пословањем, као и све главне центре двојне монархије. Ништа им није пало с неба, каже се да је успјех дијете смионости и упорног рада, а велики Његош рече: “Прегаоцу Бог даје махове”. Чим год да се бавили, сви Дунђерски су гајили култ земље, оранице и пашњака и својим снажним интегритетом и на друге дјеловали покретачки, од њих се могло учити. Хроничар за њих вели да су “као и већина динараца били лепи високи и снажни, а у души племенити, интелигентни, предузимљиви и стрпљиви”.
Поријекло
Дунђерски су поријеклом Херцеговци, који због турског зулума на простор Суботице дођоше у 17. вијеку из гатачког села Вишњева. Одатле је дио њих, послије Ракоцијеве буне, прешао у Сентомаш, потоњи Србобран, гдје ће пустити јаке коријене. За родоначелника ове лозе се узима Аврам, који ту купи солидан посјед од 60 јутара земље. Имао је два сина Нестора и Гедеона, који је на рођењу добио име Јован. Но, кад је 1807. на Ђурђевдан, што је и крсна слава Дунђерских, владика бачки Гедеон осветио новосаграђену сентомашку цркву ради напретка крстио је и двоје српчади, мушко и женско. Тај дјечачић бијаше управо Јован Дунђерски, којем том приликом владика даде своје име Гедеон.
Кад је Аврам преминуо, син Гедеон звани Геца, са тек навршених 16 година, преузе управљање домаћинством и ожени се Персидом Летић. Он временом са потомцима својим, и брата Нестора, створи јаку и бројну породичну задругу, која поче видно напредовати. Нажалост 1848. у томе их заустави Мађарска револуција. Срби потукоше Мађаре код Сентомаша, који тад доби име Србобран, а Несторов син Новак храбро је командовао једним одредом. Погинуше 32 члана шире породице Дунђерски, а Мађари потпуно уништише и опљачкаше имање. Но Дунђерски се уз велики рад и одрицања, поново осовише на ноге. Геца је временом удесеторостручио посјед, управљајући својим деспотским ауторитетом којем се сви покораваше. Међутим, услиједише диобе и породична задруга се осу. Најстарији син Александар поста успјешан сточар на великом посједу код Бечеја, као и средњи син Новак. На крају, заједно с Гедеоном оста само најмлађи Лазар, који ће постати велики магнат и један од најистакнутијих Срба у Аустроугарској. Послије студија у Бечу вратио се оцу с којим је породично имање уздигао до неслућених размјера. Почетком 20. вијека на најмодернији начин је обрађивао 24 000 хектара земље (240 000 дулума). Био је и највећи велетроговац храном у монархији, испоручујући преко 100 000 тона робе годишње, властитом флотом од око 60 лађа на Дунаву, Тиси, Драви, Сави и Бегеју. Као крупан индустријалац имао је три пиваре у Челареву, Ечки и Бечкереку, гдје му је била и фабрика тепиха са 600 радника, затим двије фабрике алкохола, уљару и парне млинове у Новом Саду, Инђији и Србобрану, а по пространим имањима је поред хиљада друге стоке пасла и велика ергела најраснијих коња.
Фото: glassrpske.com
Лазар је широком руком искреног родољуба, као и отац Геца, на сваком кораку помагао свој народ, његове установе, културни и друштвени живот. У Пешти је саградио и издржавао „Ангелијанум”, завод за школовање српских дјевојака, улажући преко пола милиона круна. Био је и добротвор “Текелијанума”, училишта за сиромашне надарене ђаке. Помагао је сиромашне новинаре, давао знатне прилоге Фонду Светог Саве за болесну дјецу и сирочад, као и љечилишту Ержебет у Пешти. Током балканских и Великог рата Црвеном крсту Србије дотурао је знатну новчану помоћ. У патронату је „српског привредника” којем дарова 100.000 круна. Послије очеве смрти, при Матици Српској оснива стипендијски фонд Гедеона Дунђерског са 20.000 форинти улога, а потом и фонд на име своје ранопреминуле кћери Ленке за помоћ сиротињи. У Србобрану је подигао велелепну породичну цркву, чије је иконостас рад Стевана Тодоровића. Када 1881. пожар прогута српско народно позориште у Новом Саду, у центру града поред свог хотела сагради, опреми и преда на употребу нову позоришну палату са 650 мјеста, које народ прозва Дунђерсково позориште.
Чести гости су били пријатељи Пупин, Змај, Лазар Костић, Урош Предић, Паја Јовановић, те чланови владарске куће Карађорђевић. Лазар је био један од оснивача и великих дионичара у Европи признате Српске банке у Загребу, те још три-четири друга српска новчана завода. Имао је више дворца и палата у Војводини, али и Будимпешти.
Потомци
Са супругом Софијом Соком изродио је петоро дјеце: синове Ђорђа и Гедеона и кћери Олгу, Милку и поменуту Јелену – Ленку, којој Лаза Костић посвети своју чувену пјесму „Santa Maria della Salute”.
Лазарев старији син Ђорђе (1873-1950) је студирао агрономију у Њемачкој. Дуго је момковао, препуштајући се свим овоземаљским чарима, но као рационалан човјек и прави Дунђерски временом поста ваљан привредник. Посједовао је 3 000 јутара земље на којима је гајио око 5 000 свиња, а другој стоци ни броја се не зна. Подигао је фабрику серума “Камендин” и фабрику месних конзерви у Новом Саду, имао озбиљне транспортне фирме са запрегама, а потом камионима и модерно графичко предузеће. Један је од оснивача Новосадског сајма и београдског хиподрома, те власник узорне ергеле расних коња галопера и касача,побједнике европских хиподрома. Током кризе 1940. и полава у Новом Саду, као и за зимску помоћ сиротињи, неколико пута уплаћује повеће суме, те и своје пословне партнере анимира да учине исто. Током рата знатно помаже Матицу Српску, дјецу у Шарварском логору, новосадску сиротиљу али и НОП. Међутим, нове власти 1945. су то игнорисале и осудиле га на принудни рад због „сарадње” са фашистима, као да је он имао ту моћ да окупатора спријечи у коришћењу његових фабрика. Умро је уништен 1950.
Фото: glassrpske.com
Због Ђорђевог подужег момковања Лазар је ослонац тражио у сину Гедеону Геди (1875-1939), који се показа одговорнији и већ са 22 године докторира права у Пешти. Ускоро се и ожени па га отац тада узе за равноправног ортака. Он ће временом преузети и већину Лазаревих пословних субјеката: пиваре, уљаре, кудељаре, фабрике шпирита и друга индустријска предузећа, те велику ергелу за узгој пунокрвних коња, уз богата приватна ловишта. Гедеон оснива Новосадску берзу, гради фабрику авиона “Икарус” и постаје већински власник фабрике авионских мотора у Раковици. Био је предсједник Матице српске (1910-1920). Купује пребогату приватну библиотеку са старим србуљама и поклања је Универзитетској библиотеци у Београду. По окончању Великог рата, пострдалом народу у Србији он и Ђорђе хитно шаљу огромних 2 милиона динара помоћи. Новосадски Аеро клуб оснива 1925, а потом и радио клуб, али ко би побројао све његове разнородне активности. Био је сопственик и новосадског хотела “Краљица Марија”, данас хотел “Војводина” преко пута братовог хотела „Слобода”. Умро је 1939. у санаторијуму “Сијеста” у Будимпешти.
Зачетник српског тениса
Веома мало људи зна да је Ђорђе Гога Дунђерски (1902-1983) био зачетник српског тениса. Рођен у Србобрану, студирао у Загребу, живио у Женеви. Био неприкосновени тениски првак Швајцарске од 1924. до 1927. У тиму Југославије 1924. наступао је на олимпијади у Паризу, а 1927. на првом Дејвис куп мечу против Индије. Послије је био инструктор тениса у Женеви, гдје је тренирао са чувеним Балфуром. И њему су комунисти одузели имовину у Војводини, упропашћен се свуда потуцао и на крају умро у старачком дому у Футогу као социјални случај.
У старобечејској грани породице, Гецин унук Богдан Дунђерски (1861-1943) био је најзначајнији изданак. У Бечу је изучио пољопривредне школе и остао вјеран искључиво тој грани привреде. Овај ватрени српски родољуб подиже чувену ергелу расних коња, највећу у дунавској монархији, са преко 1400 грла високе вриједности. Богдан је био јак и способан мушкарац, али и велики господин префињеног укуса, отмјен и образован, склон боемском животу уз вино и лијепе даме. Бјеше окорјели нежења, а шапутало се о читавом низу његових милосница. Лијепу Мару Ђалинац буквално је откупио од мужа ковача, да би била у његовој близини као домаћица имања. Зна се и за Мађарицу Марицу Пискер, која му је пазила вилу у Старом Бечеју. Аграрна реформа у Краљевини СХС одузе му огромно земљиште, па се поче шушкати да ће га то одвести у банкрот. Он тад, не трепнувши оком, баци брдо пара за градњу гламурозног дворца са базеном и фонтанама, којем даде име “Фантаст”, по свом омиљеном ждрепцу, великом тркачком шампиону. Богдан је био посланик у Угарском сабору од 1911. до 1918, а током Другог свјетског рата окупационе Мађарске власти поново га уврстише у сабор, што није могао, а вјероватно ни хтио избјећи, опет из патриотских разлога. Са те позиције спасавао је из затвора утамничене Србе, отварао цркве које су фашисти затварали и чинио све што је могао да олакша положај свом народу и помогне му да преживи у та тешка времена. Умро је 3. новембра 1943. и сахрањен у капели уз дворац, коју је осликао његов нераздвојни пријатељ Урош Предић.
Партизанске власти Богдана прогласише сарадником окупатора, како би му што лакше отели велику имовину, не хајући за његов тестамент, којим је он још 1940. посјед завјештао Матици српској, са жељом да се ту оснује висока пољопривредна академија. Ослободиоци одмах извршише „десант” на бљештави дворац и за трен разграбише раскошни намјештај и разне умјетнине. У „револуционарном заносу” бјесомучно су разарали и ломили оно што нису могли понијети, а на крају су „напредни омладинци” у одаје са ружиним паркетима затварали овце и козе. Дио расних коња је поклоњен Словенији, а остатак продат по кланичним цијенама.
Слично су прошли и његови рођаци, сва имовина им је одузета, укључујући и покућство, изузев по једног кревета и столице за сваког члана. Ко им је крив кад су „класни непријатељи”. Оно што нису уништили ни заклети српски непријатељи - аустроугарске ландшуц регименте и хонведи у првом рату, а ни у другом Хитлерови и Хортијеви фашисти, учинили су комунисти и таласом прогона и погрома потопили све што је с напором стварало шест генерација. Више од једног вијека трајао је тај дуги пут упорног рада од малог паорског грунта до великих имања.
Нису били уништени само угледни привредници и вриједни домаћини (кулаци), већ је и нација лишена њене стварне елите која је технолошки, научно и културно припадала високој европској класи. Колико је само гротескно и неподношљиво вулгарно било башкарење разних скоројевића и гологузана у имовини оних које су називали „трула буржоазија” - “Маргаритас анте порцос”.
Са сломом Дунђерских неповратно је нестао и један уљуђени напредни свијет грађанске класе и данас је сведен на остатке остатака, за разлику од многих лажних „грађаниста”, који себе покушавају представити друштвеном елитом. Војвођански бард Мика Антић рече: „Увек се са душом игра анђео или враг. Човек се памти по томе какав остави траг.” А Дунђерски су без сумње у српској историји оставили неизбрисив и свјетао траг.
Пише: Драган Мијовић
