Спомен-обиљежје страдалој дјеци Српског Сарајева или Спомен-обиљежје убијеној дјеци Српског Сарајева у вријеме одбрамбено-отаџбинског рата 1992–1995.

На РТРС, у емисији Панорама Источног Сарајева, (субота, 15. септембра 2018. године) Александар Црквењаш, под темом култура сјећања,  подсјећа да је Откривено Спомен-обиљежје за 120 убијене дјеце Српског Сарајева, (четвртак, 13. септембар 2018. године).

Њима у част, с дубоким пијететом, у дворишту основне школе „Свети Сава“ у Источном Новом Сарајеву, откривено је Спомен-обиљежје, симбол прекинутог дјетињства и опомена будућим покољења, на основу иницијативе  Школског одбора који је у сарадњи са Удружењем погинулих и заробљених бораца и несталих цивила Источно Сарајево, на чијем је челу директор основне школе „Свети Сава“ из Источног Новог Сарајева.

Изглед спомен-обиљежје је идеја пјесника Горана Врачара, а реализовано је у радионици академског умјетника, сликара и вајара Борка Мочевића. На спомен-обиљежју су уклесани  стихови поеме „Сумрак“, Горана Врачара.

Најмање 465 малишана , на подручју ратне Републике Српске, смртно је страдало у минулом одбрамбено-отаџбинском рату, и од тога 120 је из Српског Сарајева. Подаци Репубичког центра за истраживање рата, ратних злочина и несталих цивила.

Новинари (Александар Црквењаш, Драгана Кнежевић), родитељи (Рада Цвијетић, Милена Витковић) и политичари (Милорад Додик, Данијела Лале Мрда) у овом телвизијском прилогу  користили су сљедеће ријечи, синтагме: „убијене дјеце“, „смртно је страдало“, „убијене дјеце“, „међу најмлађе страдалим…који је убијен са својим родитељима“, „сјећање на најмлађе страделе“, „страдале дјеце Српског Сарајева“, „убијали“, „страдале сарајевске дјеце“, „убијеној дјеци“ „убијену у протеклом рату“.

Директор Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и несталих лица, Милорад Којић даје информацију да је „465 је најмање дјеце убијено у протеклом одбрамбено-отаџбинском рату.“ Посебно бих подвукао дио ове изјаве: убијено!

Први коментари на друштвеним мрежама који су везани за овај догађај су, наравно, били негирање постојања Српског Сарајева,  постојања злочина над српском дјецом, именовања рата у Босни и Херцеговини 1992-1995. године, као одбрамбено-отаџбинског. Други оптужују организаторе изградње спомен-обиљежја да су починили нови мирнодопски злочин, а то је дјељење убијене дјеце по народности и територији, и да не треба подизати такав споменик јер већ постоји спомен-обиљежје убијеној дјеци Сарајева, а некима је све то сакупљање предизборних политичких поена.

Дјеца су у одбрамбено-отаџбинском рату 1992–1995. године, на територији тадашњег Српског Сарајева, гдје је вечина живјела и прије рата, нису они агресори на себе, на свој завичај,  страдала у свом дворишту, на свом кућном прагу, на свом балкону, на игралишту испред своје зграде, гдје су и рођени, на разне начине: убијени снајпером, погођени гранатом, стријељани заједно са родитељима, а неке дјевојчице су силоване и ликвидиране.

Подржавам став Данијеле Мрде која је изјавила да „наше (српске) истине су често остале недовољно причане  и нема оправдања што  готово 23 године нисмо довољно причали о нашој дјеци.“

Ово је прилика да се обратим Србима који ову причу о убијеној дјеци и подизању спомен-обиљежја описују као сакупљање предизборних поена од стране једне политичке опције, и да кажем да не могу подржати њихов став.Тачно је да је иницијативу покренула једна политичка опција, али су је подржале и друге политичке опције, њихови представници, који су учествовали у припремним радњама и присуствовали су овом величанственом и хуманом догађају, што се могло видјети на отварању и освјештењу овог спомен обиљежја.

Слажем се са Данијелом Мрда да представници и институције  српског народа у протекле 23 године,  и њихове институције нису довољно, правовремено и аргументовано јавно говорили о убијеној српској дјеци. Због таквог понашања политичке партије, политичари, интелектуалци, новинари, вјерски службеници и руководства невладиних организација треба да добију негативне људске и политичке предизборне и постизборне поене. То исто заслужују и законодавне и извршне институције, и друге институције Републике Српске. Није добро,  и не може  бити подјела око освјетљавања, заступања и борбе за националне српске интересе!

Прије  23 године државне институције, невладине организације и новинари су у Сарајеву објавили податак да је у току рата 1992-1995. у опкољеном Сарајеву убијено 1.602 дјеце. Они су процјену о убијеној дјеци претворили у коначну истину, иако су 2010. године на постаментима спомен-обиљежја у Великом Парку уклесали имена за 521 убијено дијете. Истраживачи Мирсада Токаче и Смаила Чакића су објавили на основу истраживања податке о 545, односно 610 убијене дјеце опкољног Сарајева. С тим да код Токаче имате податке и о дјеци погинулих малољетних бораца. У његовој Босанској књизи мртвих има доста имена дјеце које су страдала на територији Српског Сарајева, и која ће бити уклесана на ово спомен-обиљежје у Источном Новом Сарајеву.

Предсједник Републике Српске Милорад Додик, је у свом емотивном говору нагласио: „да су српске жртве, укључујући и дјецу,  миниминизиране и да за њих нема правде“  и питао се „зашто на данашњем догађају нема ниједног представника дипломатског кора“ и додао оцјену „да они очигледно немају емпатију према страдању српске дјеце.“

Већ 23 године представници дипломатског кора, представници међународних организација, новинари и интелектуалци говоре, пишу и одају почаст, показују пијетет убијеној дјеци опкољеног Сарајева, и преносе широм свијета хиљадама пута лаж о 1.602 убијене дјеце опкољеног Сарајева.

На моју велику жалост у томе минимизирању и омаловажавању злочина над спском дјецом 23. године учествују и невладине организације из Србије, интелектуалци и политичари, новинари. Није им пало на памет, немају пројекат, јер се држе других пројеката, да говоре о убијеној дјеци на територији Српског Сарајева. Они су путем Београдског круга, у Београд  са Скупштине Српског грађанског вијећа, крајем 1995. године, понијели информацију о 1.602 убијене дјеце у опкољеном Сарајеву, 1992–1995. Гордана Суша је то објавила у једној телевизијској емисији. И ту информацију понављају десетинама пута сваке године сви новосрбијанци.

Питам се зашто на отварању и освјештавању овог спомем-обиљежја нису присуствовали представници законодавне и извршне власти Града и Кантона Сарајево. Зашто нису присуствовали представници удружења Породица убијене дјеце опкољеног Сарајева, и других организација које се залажу за универзална људска права.

Знам да су и једни и други свјесни свог дискриминаторског односа према дјеци која су убијена у рату, јер су дозволили да се, иако је било и идеја да се 2009. године у Сарајеву подигне јединствени споменик убијеној дјеци Сарајева, одлучили да се подигне Спомен-обиљежје убијеној дјеци опкољеног Сарајева 1992 – 1995.

И зато нико нема аргументе да данас оптужује Српско Сарајево да врши дискриминацију убијене дјеце, да их дијели по народности или територији. Јасно је да су то учинили они који су донијели одлуку да то ураде у Сарајеву 2009. године, подижући Спомен-обиљежје дјеци опкољеног Сарајева 1992 – 1995.

Град Српско Сарајево, је конституисан 1992. године на Палама, уз присуство Предсједника скупштина и извршних одбора српских општина Хаџићи, Илиџа, Вогошћа, Рајловац, Илијаш, Пале, Центра, Стари Град и Ново Сарајево.

Град Српско Сарајево се састојао од сљедећих градских и приградских општина. Градске: Српско Ново Сарајево, Српски Стари Градм Српски Центар, Српска Илиџа, Српска Вогошћа и Рајловац. Приградске општине биле су: Пале, Соколац, Трново, Илијаш и Хаџићи.

Град Српско Сарајево је у рату је заузимају много већу територију предратног Града Сарајева, јер су неки дијелови тог града Дејтонским спорзумом додјељени, интегрисани у Град Сарајево, Кантон Сарајево.

На тој територији су убијана на разне начине дјеца вечином српске народности а и дјеца несрпске народности.

Назив Српско Сарајево је одлуком Уставог суда из 2004. године, проглашен неуставним и дискриминаторским према Бошњацима , Хрватима и осталим грађанима који нису српске националности, па је граду одлуком Народне скупштине Републике Српске промјењено име у Источно Сарајево.

У Источно Сарајево спадају дијелови предратног Града Сарајева, односно њених саставних дијелова предратних општина Ново Сарајево, Илиџа, Нови Град, Стари Град, од чијих дијелова су формиране нове општине- Источно Ново Сарајево, Источна Илиџа и Источни Стари Град, који заједно са дијеловима (већином) општина Пале и Трново, и цијелом територијом општине Соколац данас чине град Источно Сарајево.

Пажљив читалац ће примијетити да се нигдје не појављује, у мојим коментарима, који је назив овог спомен-обиљежја које је подигнуто и освјештано у Источном Новом Сарајеву. Нису то рекли ни новинари у овом прилогу, и зато сам цитирао и дао на увид изјаве новинара, политичара и родителја о судбини дјеце у рату 1992-1995. у Српском Сарајеву, како су их они именовали (страдала, убијена) у оквиру овог телевизијског прилога.

На спомен-обиљежју на његовој стражњој страни пише “СТРАДАЛОЈ ДЈЕЦИ СРПСКОГ САРАЈЕВА”

Пријатељи који немају довољно информација о овом спомен-обиљежју питају ме од чега су и кад су страдала та дјеца Српског Сарајева. Питају ме јесу ли дјеца страдала у земљотресу, епидемији, пожару, поплави, аутомобилској, авионској, жељезничкој или бродској несрећи или некој терористичкој акцији.

Размишљао сам и рекао сам им да је појам страдања појам који има више значења. Сложили су се са мном да се тај појам  употребљава кад треба да се обиљежи, каже, изјави да су неки људи изгубили живот,  у земљотресу , епидемији,  пожару, поплави, аутомобилској, авионској, жељезничкој или бродској несрећи или некој терористичкој акцији.

Кад се говори о рату, говори се о страдалима у рату, о жртвама рата. И оне се дјеле на погинуле, на убијене и нестале. Погинули су војници, и они нису предмет ратних злочина, док су убиства заробљених војника, цивила а посебно дјеце ратни злочин. И зато имамо примјере подигнутих споменика страдалима у рату, Чемерно и Ледићи, споменик погинуим борцима Мали Зејтилник. На подручју Источног Новог Сарајева припрема се подизање Спомен-обиљежја страдалим Србима у одбрамбено отаџбинском рату Српског Сарајева, и ту ће бити уклесана имана свих жртава рата.

Већина разговора о називу овог спомен-обиљежја у којима сам учествовао ових дана, завршава се констатацијом да назив овог спомен-обиљежја  не одговара садржају који се обиљежава, а то су убиства невине дјеце током рата  на територији Српског Сарајева од стране појединаца, група, припадника полиције и војника Армије БиХ.

Ово спомен-обиљежје је посвећено убијеној дјеци Српског Сарајева из времена одбрамбено-отаџбинског рата 1992-1995.

Надам се да сам изнио довољно аргумената, који ми дају право да Организационом одбору за изградњу спомен-обиљежја и Монографије о убијеној дјеци Српског Сарајева јавно предложим:

• да се монографија назове МОНОГРАФИЈА О УБИЈЕНОЈ ДЈЕЦИ СРПСКОГ САРАЈЕВА У ВРИЈЕМЕ ОДБРАМБЕНО-ОТАЏБИНСКОГ РАТА 1992 – 1995.
• да се спомен-обиљежје  назива СПОМЕН-ОБИЉЕЖЈЕ УБИЈЕНОЈ ДЈЕЦИ СРПСКОГ САРАЈЕВА У ВРИЈЕМЕ ОДБРАМБЕНО-ОТАЏБИНСКОГ РАТА 1992 – 1995.

Ово је мој од срца, душе и ума мали допринос култури сјећања, као човјека и Србина. Надам се да ће ме сви које сам овдје поменуо добронамјерно читати и разумјети, и да се неће на мене наљутити,  да неће одбацити без размишљања ове моје приједлоге.

Аутор: Душан Шеховац