Нигдје нема таквог кајмака као на Романији, гурмани то одавно знају. А 2019. то је и званично потврђено, печатом Међународне организације за заштиту интелектуалног власништва.

Тако је ђаконија, коју домаћице из овог краја производе већ вијековима, постала бренд препознатљив у 29 земаља свијета.

Ау чему је тајна романијског скорупа кајмака? Зашто сваки кајмак није исти? И како то кајмак тек када “одрасте” постане скоруп, најбољи производ који може дати планинско млијеко?

Ове, и многе друге мистерије, екипи Српскаинфо је открила Душанка Боровчанин из Сокоца, једна од данас малобројних домаћица, мајстора за прављење романијског кајмака и скорупа.

–  Прије 30 година, када сам се удала, ја сам као и  све друге жене почела да правим кајмак, пажљиво пратећи како то ради моја свекрва. И ништа се од тада није промијенило, осим посуђа – каже Душанка.

Фото: С.Пашалић/РАС Србија

Сурутка

Некад се, каже, млијеко разливало у дрвене карлице, које су се редовно прале и препирале искључиво сурутком. Никако детерџентом! Па су се те помије давале стоци.

Данас се користи суђе од емајла и инокса. Али и данас, да би се произвео кајмак, ваља уложити много рада и пазити на сваки детаљ.

Млијеко се, објашњава Душанка, вари у великим шерпама, па се, кључало, преспе у мање шерпе и оствља на шпорету неколико сати.

– Онда то иде у колибу, гдје се ложи ватра и гдје се будући кајмак дими. То му даје посебан укус, карактеристичан за романијски варени кајмак. У колиби остаје 72 сата, да се формира корица – прича Душанка.

Кајмак се скида и слаже у дрвене качице. Соли се, покрива крпом и дрвеним кругом и притишће каменом. Круг, камен и крпа се сваких седам дана перу сурутком.

Кајмак може бити и млад, а скоруп је само кајмак који је у качици одлежао бар два мјесеца и тако сазрио.

Цијена

Али, то није све. Посуђе за “производњу” кајмака мора се редовно прати и сушити на сунцу.

А и сировина мора бити посебна. Једино ако је произведен од млијека крава, које слободно ходају, пасу и пију бистру планинску воду – кајмак се може назвати правим романијским.

Ух, тешко је све ово препричати, а камоли извести! И није чудо што килограм скорупа кошта колико и килограм најбољег меда.

И биће да је Душанка стекла право богатство правећи, годинама, кајмак и скоруп?

– Ма, таман посла! Од овог се посла не може живјети, иако сав кајмак продам на кућном прагу. Могла би продати и више, да имам. Али од својих крава добијем 40 до 50 литара млијека дневно, а то је довољно за, отприлике, килограм скорупа – објашњава Душанка.

Фото: С.Пашалић/РАС Србија

Четворо дјеце

И додаје да се романијски кајмак може правити само од маја до октобра. И да она двије трећине млијека продаје мљекари – ваља обезбиједити редован приход за породицу.

А породица није мала. Четворо дјеце су ова вриједна жена и њен супруг отхранили и извели на пут.

Кћерка Милка је дипломирана правница, живи у Бањалуци.

Кћерка Милица је дипломирана инжењерка шумарства, а и њен брат Миљан, Душанкин син јединац, то ће ускоро постати – апсолвент је на Шумарском факултету.

Најмлађа кћерка, мјезимица Марина, учи фармацију у средњој школи.

– Ја сам завршила средњу школу, техничарка сам дрвопрераде, али сам се рано удала и никад нисам радила у струци. Била сам добра ученица, жељела сам да студирам, али није се могло, није било пара. И зато сам запела да својој дјеци пружим шансу. И они су је искористили. Сви су били сјајни ђаци и студенти, иако су од малих ногу радили на имању – прича поносна мајка.

Стандардизација

А посла на имању има на претек, за сваког члана породице. Зиме су на Романији жестоке, ваља припремити не само залихе кајмака, него и богату зимницу, па маст, чварке, сланину и гомилу дрва за огријев.

– Ваља нама догурати до Ђурђевдана, да се, као хајдуци, дохватимо ливаде – вели у шали Душанка.

Уз све мајчинске и домаћинске обавезе, ова енергична жена се, заједно са својим другарицама из села у општини Соколац, Хан Пијесак и Рогатица, 15 година борила за бреднирање романијског скорупа кајамка.

Основале су удружење, путовале по сајмовима и семинарима и слушале коментаре типа “нема од тога никакве вајде”.

Али, нису одустајале. И успјеле су.

– Сада тежимо стандардизацији, идемо за тим да производ сваке од нас има приближно исти степен масноће, сланости, киселости. Да купци, кад купују наш кајмак, унапријед знају шта ће добити – каже Душанка за Српскаинфо.

У борби за бреднирање женама са Романије помагале су и међународне организације и удружења из земаља региона и Општина Соколац. Највише им је, каже, помогло Министарство пољопривреде РС, поготово око пројеката.

– Тако то иде. Ми правимо скоруп, они пројекте. Свако свој посао – каже Душанка.