Дође ми једно јутро син са званичним саопштењем да му за школу треба хербар, или у преводу са српског на србски, да му неко од укућана то сачини, пошто он није моментално надахнут за тако једноставне ствари.

Обавјештавам образовни систем да хербаре не праве ученици тј. дјеца, него углавном њихови преци, родитељи, бабе и ђедови. Стога треба установити Предачку Ђачку Књижицу (ПЂК), па да нам се ту уписују оцјене. Јер није ни свака домаћа задаћа ученичка, има доста ту и труда нас старијих, па нека се и то евидентира, нека има писмени траг о нашим заслугама. Добијемо понекад и неку слабију оцјену, па се дјеца наљуте на нас, умјесто на себе, јер су нам поклонили повјерење, а нису требали. Ми старији смо одрасли у времену када није било доступно оволико информација, па смо понекад нешто и погрешно направили.

И тако кренем храбро и незаустављиво у пројекат “Хербар”, те направим акциони план од двије тачке, гдје је друга била разно. Како многи по Сарајеву годинама стално пробијају главу са љиљанима, одлучим да прво набавим ту биљку, к’о велим мора да је много битна, када је толико значајна. Како нисам имао никакву слику те биљке, понио сам са собом заставу династије Котроманић и заставу Србије, на којима имају симболи тог цвијета, па да на основу тих симбола пробам пронаћи ту биљку у природи.

Прво ме замало не пребише на једној од Добриња због заставе Србије, а онда исто тако једва живу главу извукох у једној од Добриња због заставе Котроманића, кажу ти неки Срби да та застава србске династије није србска застава. Дошло ми је да радије радим са дјететом математику, него да сакупљам травке за хербар, мања је опасност. Срећом па ме прошла та помисао, те пронађох напокон те биљке као на застави и славодобитно се вратих кући, наравно бирајући други пут за повратак, како бих смањио ризик од двоструког пребијања.

И таман како се са врата похвалих укућанима да сам пронашао љиљан, тако ме моја баба заскочи и рече да то није љиљан, него перуника. Наљутих се па јој свашта наговорих, те да је оматорила, те да мора преконтролисати диоптрију, те да су три преживљена рата оставила дубоког трага на њен систем уочавања и закључивања. А она по свом, да ми је то перуника, тј. ирис како се звала “Енергоинвестова” творница за рачунаре у којој је она радила као програмер у Фортрану.

“Е моја баба, болна не била, ја можда и немам неког искуства и нијесам се свијета нагледао, само сам један рат прегурао преко главе, али овај цвијетак што га љиљаном зову, управо јеонај какав се налази на обје заставе” – пријекорно јој изустих, са циљем да ми баба не реплицира, јер није јој ово скупштина. Али, џаба.

“Еее, синко мој, није ти то љиљан, то ти је перуника, име је добила по нашем богу Перуну” – упорна бијаше баба.

“Само да знаш, сада ћу отићи на интернет и пронаћи овогу пута праву слику и перунике и љиљана па ћемо да видимо чија вуна црну мајку преде” – рекох љутито при чему наопако изговорих познату изреку и укључих накољенка (лаптоп у преводу).

И ко нема у вугла, мораће да гугла, каже стара евро-индијанска поскочица. И изгуглах неке слике, те тако дођосмо до тачке када вам морам саопштити шокантну вијест најављену насловом.

Симбол на заставама и грбовима је перуника, а не љиљан.

Овако изгледа љиљан, дакле ни налик симболичкој представи:

А овако изгледа перуника, представљена вјерно симболом:

Овај свијет мора што прије да се ресетује, да не би дошло у тачку да се све претвори у своју супротност, јер је већ сада довољно ствари изокренуто и постало бесмислено. Да бисмо спасили ситуацију требали бисмо да покренемо процедуру преименовања перунике у љиљан и обрнуто, или да на заставама и грбовима од сада цртамо стилизовани љиљан, а не перунику, како би се ствари напокон уклапале.

Шта је лакше од овога двоје? Или да се и даље правимо блесави?

Душко Бошковић, а не Бошко Душковић