Dođe mi jedno jutro sin sa zvaničnim saopštenjem da mu za školu treba herbar, ili u prevodu sa srpskog na srbski, da mu neko od ukućana to sačini, pošto on nije momentalno nadahnut za tako jednostavne stvari.

Obavještavam obrazovni sistem da herbare ne prave učenici tj. djeca, nego uglavnom njihovi preci, roditelji, babe i đedovi. Stoga treba ustanoviti Predačku Đačku Knjižicu (PĐK), pa da nam se tu upisuju ocjene. Jer nije ni svaka domaća zadaća učenička, ima dosta tu i truda nas starijih, pa neka se i to evidentira, neka ima pismeni trag o našim zaslugama. Dobijemo ponekad i neku slabiju ocjenu, pa se djeca naljute na nas, umjesto na sebe, jer su nam poklonili povjerenje, a nisu trebali. Mi stariji smo odrasli u vremenu kada nije bilo dostupno ovoliko informacija, pa smo ponekad nešto i pogrešno napravili.

I tako krenem hrabro i nezaustavljivo u projekat “Herbar”, te napravim akcioni plan od dvije tačke, gdje je druga bila razno. Kako mnogi po Sarajevu godinama stalno probijaju glavu sa ljiljanima, odlučim da prvo nabavim tu biljku, k’o velim mora da je mnogo bitna, kada je toliko značajna. Kako nisam imao nikakvu sliku te biljke, ponio sam sa sobom zastavu dinastije Kotromanić i zastavu Srbije, na kojima imaju simboli tog cvijeta, pa da na osnovu tih simbola probam pronaći tu biljku u prirodi.

Prvo me zamalo ne prebiše na jednoj od Dobrinja zbog zastave Srbije, a onda isto tako jedva živu glavu izvukoh u jednoj od Dobrinja zbog zastave Kotromanića, kažu ti neki Srbi da ta zastava srbske dinastije nije srbska zastava. Došlo mi je da radije radim sa djetetom matematiku, nego da sakupljam travke za herbar, manja je opasnost. Srećom pa me prošla ta pomisao, te pronađoh napokon te biljke kao na zastavi i slavodobitno se vratih kući, naravno birajući drugi put za povratak, kako bih smanjio rizik od dvostrukog prebijanja.

I taman kako se sa vrata pohvalih ukućanima da sam pronašao ljiljan, tako me moja baba zaskoči i reče da to nije ljiljan, nego perunika. Naljutih se pa joj svašta nagovorih, te da je omatorila, te da mora prekontrolisati dioptriju, te da su tri preživljena rata ostavila dubokog traga na njen sistem uočavanja i zaključivanja. A ona po svom, da mi je to perunika, tj. iris kako se zvala “Energoinvestova” tvornica za računare u kojoj je ona radila kao programer u Fortranu.

“E moja baba, bolna ne bila, ja možda i nemam nekog iskustva i nijesam se svijeta nagledao, samo sam jedan rat pregurao preko glave, ali ovaj cvijetak što ga ljiljanom zovu, upravo jeonaj kakav se nalazi na obje zastave” – prijekorno joj izustih, sa ciljem da mi baba ne replicira, jer nije joj ovo skupština. Ali, džaba.

“Eee, sinko moj, nije ti to ljiljan, to ti je perunika, ime je dobila po našem bogu Perunu” – uporna bijaše baba.

“Samo da znaš, sada ću otići na internet i pronaći ovogu puta pravu sliku i perunike i ljiljana pa ćemo da vidimo čija vuna crnu majku prede” – rekoh ljutito pri čemu naopako izgovorih poznatu izreku i uključih nakoljenka (laptop u prevodu).

I ko nema u vugla, moraće da gugla, kaže stara evro-indijanska poskočica. I izguglah neke slike, te tako dođosmo do tačke kada vam moram saopštiti šokantnu vijest najavljenu naslovom.

Simbol na zastavama i grbovima je perunika, a ne ljiljan.

Ovako izgleda ljiljan, dakle ni nalik simboličkoj predstavi:

A ovako izgleda perunika, predstavljena vjerno simbolom:

Ovaj svijet mora što prije da se resetuje, da ne bi došlo u tačku da se sve pretvori u svoju suprotnost, jer je već sada dovoljno stvari izokrenuto i postalo besmisleno. Da bismo spasili situaciju trebali bismo da pokrenemo proceduru preimenovanja perunike u ljiljan i obrnuto, ili da na zastavama i grbovima od sada crtamo stilizovani ljiljan, a ne peruniku, kako bi se stvari napokon uklapale.

Šta je lakše od ovoga dvoje? Ili da se i dalje pravimo blesavi?

Duško Bošković, a ne Boško Dušković