Сваке године Москвом пролази „Бесмртни пук“ потомака погинулих у Другом свјетском рату за ослобађање СССР-а од њемачке окупације. Стидљиво се и на нашим улицама однедавно почињу организовати овакви ходови. И док Руси не праве проблем око иконографије и сасвим отворено носе побједничко знамење, црвену петокраку, срп и чекић, Срби се снебивају да учине исто. Као да је нека друга идеологија страдавала, а не првенствено комунисти као вође и везивно ткиво ослободилачког партизанског покрета свеславјанског свијета. Комунисте су прогањали сви, почев од краљевине Југославије, па до војске НДХ и  капитулиране и регуларне војске у окупационој зони Србије.  

По угледу на овај догађај у Руској Федерацији предлажем да се направи на нашим улицама нешто слично „Бесмртном пуку“, али да ходају потомци побијених првенствено у систему концентрационих логора од којих је најпознатији Јасеновац у НД Хрватској. Како су у том систему логора утамањиване цијеле породице и села, често никога неће ни бити да у сјећање на њих хода улицама градова, па се тај безсмртни пук треба проширити не само на потомке него и на све који не желе да се ово стравично страдање Срба заборави.

У позадини да се свирају пјесме настале у том периоду страдавања као нпр. „Билећанка“ и обавезно „Ђурђевдан“ као симбол страдања сарајевских Срба као и друге пригодне пјесме из тог времена и настале касније поводом ових догађаја. И дати овом ходу сјећања неко друго име, „Безсмртни пук“ је само радни наслов, пошто је пук некако више везан за војничке формације, а у НДХ концентрационим логорима углавном је страдавало цивилно становништво, па и назив треба да буде асоцијативан на цивилство, а не на војниковање.

И наравно да свако ко има слике побијених да их и носи баш као што то раде у Русији сваке године 9. маја. Ја ћу да носим двије слике својих стричева Душана и Воје.

Душан је ухапшен 1941. године у Сарајеву и убијен у логору Јадовно, ухапшен је као комуниста који се укључио у ослобађање своје државе Југославије и у сјећање на њега сам добио име. На слици носи црну траку као сјећање на убијеног брата Илију, члана „Соколског покрета“ којег су у Мостару на смрт претукли љотићевци 1940. године за  првомајски уранак.

Војо је 1942. године у Сарајеву као службеник Дринске бановине одведен са посла, и одведен у Јасеновац гдје је убијен. Тијела им никада нису нађена, а њихов гроб стоји празан као сјећање да су постојали. Зато је потребно обиљежавање ходом сличним „Бесмртном пуку“, како би се одржало сјећање на оне на чије постојање смо ми као народ све више склони да заборављамо.