Постоји један психолошки феномен који, када га једном препознате, почнете да  виђате свуда око себе. У саобраћају, у школи, на радном мјесту, у комшилуку — али и у политици, у јавном животу и у ономе што се код нас често назива „судбином народа“. Тај феномен зове се ефекат посматрача (bystander effect).

И, да будемо искрени: у БиХ он није само психолошка занимљивост. Он је постао начин живота.

Шта је ефекат посматрача?

Ефекат посматрача описује ситуацију у којој људи мање вјероватно помажу или реагују када су у групи, него када су сами. Другим ријечима: што је више људи присутно, то је мања шанса да ће неко нешто конкретно урадити.

Звучи парадоксално, али објашњење је прилично једноставно.

Када се нешто лоше дешава, наш мозак (често несвјесно) уради сљедеће:

• Пребаци одговорност на друге: „Неко ће већ реаговати.“

• Покуша да се уклопи у масу: „Ако други не реагују, можда и није толико хитно.“

• Плаши се да не испадне будала: „Шта ако погрешно протумачим ситуацију?“

И тако, у тренутку када би реакција требало да буде најбржа, сви постају — публика.

Публика у реалном животу: од улице до политике

Ефекат посматрача најчешће се описује кроз драматичне примјере: неко падне на улици, неком је лоше, неко трпи насиље, а људи пролазе и гледају.

Али овај феномен има једну још опаснију форму: када се прелије на друштво као цјелину.

Тада више не говоримо о једном инциденту, већ о систему у којем милиони људи гледају како им живот пролази у рукама других — и ништа не мијењају.

БиХ као држава посматрача

Ако постоји земља у којој је ефекат посматрача постао колективна навика, онда је то БиХ.

Овдје се не гледа само једна неправда. Овдје се гледа:

• како млади одлазе,

• како цијене расту,

• како се јавни новац троши на „наше“,

• како се запошљава преко странке,

• како се институције претварају у приватне фирме,

• како се образовање и здравство распадају,

• како се корупција нормализује,

• како се страх и национална подјела користе као гориво за изборе.

И шта се дешава?

Људи гледају. Коментаришу. Псују. Дијеле статусе. Пишу по порталима. Праве смијешне слике и клипове. Кукају у кафани. Свађају се по Фејсбуку. И онда, сутра — ништа.

Као да је народ у сталном стању: „Нека неко други реагује први.“

Политичари знају да смо публика

Оно што је најопасније у цијелој причи јесте да политичари ово знају. И не само да знају — него управо на томе граде своју моћ.

Када људи осјећају да су:

• уморни,

• сиромашни,

• разочарани,

• преплашени,

• међусобно посвађани,

• убјеђени да „ништа не може“,

онда је најлакше владати.

Јер посматрач није опасан. Посматрач није пријетња. Посматрач је идеалан грађанин за систем који не жели промјене.

Посматрач се не организује. Посматрач не излази на протест. Посматрач не тражи одговорност. Посматрач не тражи имена. Посматрач не тражи оставке. Посматрач не тражи резултате.

Посматрач само чека.

„Сви су исти“ — најуспјешнија политичка мантра

У БиХ је једна реченица постала готово религијска:

„Сви су исти.“

Иако звучи као мудрост, у стварности је то савршена психолошка замка. То је реченица која не тражи доказе, не тражи анализу, не тражи акцију.

То је реченица која служи да се све заврши прије него што је и почело.

Јер ако су „сви исти“, онда:

• нема смисла борити се,

• нема смисла гласати,

• нема смисла протестовати,

• нема смисла ништа покушати.

А ко највише добија од тога?

Они који су већ на власти.

Мањина која се бори — и већина која гледа

И сада долазимо до најболније паралеле са ефектом посматрача.

У БиХ постоји један мали број људи који:

• организује протесте,

• пријављује корупцију,

• прави притисак на институције,

• ради истраживачко новинарство,

• покушава да гради грађанске иницијативе,

• бори се за права радника,

• бори се за природу,

• бори се за правду.

И шта се дешава?

Већина их посматра са стране.

Некад их чак и исмијава:

• „Шта се они гурају?“

• „Ко их плаћа?“

• „Ништа они не могу.“

• „Само праве проблем.“

• „Боље да гледају своја посла.“

И онда, када та неколицина изгори, умори се, повуче се или буде угушена системом — већина каже:

„Ето видиш. Нема од тога ништа.“

Али није проблем што „нема ништа“.

Проблем је што су гледали.

Интернет као највећи алиби за неакцију

У модерној верзији ефекта посматрача, улица је замијењена коментарима.

Данас људи имају осјећај да су „учествовали“ само зато што су:

• написали статус,

• оставили коментар,

• подијелили објаву,

• послали поруку пријатељу,

• лајковали „праву ствар“.

И то је психолошки опасно, јер мозак добије осјећај да је нешто урадио.

А у стварности — није.

То је као да видите пожар, па напишете твит: „Ово је страшно“, и онда одете спавати.

Зашто већина не устаје?

Овдје треба бити фер: није све у кукавичлуку. Људи не реагују из много разлога:

• страх од посљедица (посебно у малим срединама),

• економска несигурност,

• притисак послодаваца,

• апатија након година разочарења,

• осјећај да је систем превелик,

• недостатак повјерења у друге људе.

Али, ма колико ти разлози били разумљиви, резултат је исти: они који управљају — управљају још лакше.

Колективна одговорност није празна фраза

У БиХ је популарно рећи: „Народ је добар, власт је лоша.“

То је дјелимично тачно. Али није цијела истина.

Јер власт не пада са неба.

Власт не долази као временска непогода.

Власт је производ:

• наших избора,

• нашег ћутања,

• нашег пристајања,

• нашег повлачења,

• нашег „нека други“.

Ефекат посматрача на нивоу државе значи да већина људи гледа како им се живот распада, а истовремено се понаша као да је то туђи проблем.

Шта је излаз?

Излаз није у томе да сви постану револуционари.

Излаз је у томе да посматрачи почну да постају — учесници.

Не мора то бити спектакуларно. Али мора бити стварно.

• Подржи иницијативу у свом граду.

• Појави се на протесту макар једном.

• Помози неком ко се бори.

• Подијели информацију, али и уради корак више од тога.

• Постави питање у општини.

• Пријави злоупотребу.

• Гласај свјесно.

• Не продај глас.

• Не нормализуј корупцију као „сналажење“.

Јер једина ствар гора од лоше власти је — народ који је навикао да гледа.

Највећа побједа система је када те убједи да си немоћан

Ефекат посматрача није само психолошка појава. Он је, у БиХ, постао политичка стратегија.

Што више људи мисли да „ништа не може“, то мање људи покушава.

А што мање људи покушава, то је систем стабилнији.

И тако се круг затвара.

Али постоји и друга страна те приче:

Историја показује да се велике промјене скоро никада не дешавају зато што је већина била храбра.

Дешавају се зато што је једна мањина одлучила да не буде публика.

Питање је само — када ће публика у БиХ коначно престати да аплаудира сопственој пропасти?