Postoji jedan psihološki fenomen koji, kada ga jednom prepoznate, počnete da  viđate svuda oko sebe. U saobraćaju, u školi, na radnom mjestu, u komšiluku — ali i u politici, u javnom životu i u onome što se kod nas često naziva „sudbinom naroda“. Taj fenomen zove se efekat posmatrača (bystander effect).

I, da budemo iskreni: u BiH on nije samo psihološka zanimljivost. On je postao način života.

Šta je efekat posmatrača?

Efekat posmatrača opisuje situaciju u kojoj ljudi manje vjerovatno pomažu ili reaguju kada su u grupi, nego kada su sami. Drugim riječima: što je više ljudi prisutno, to je manja šansa da će neko nešto konkretno uraditi.

Zvuči paradoksalno, ali objašnjenje je prilično jednostavno.

Kada se nešto loše dešava, naš mozak (često nesvjesno) uradi sljedeće:

• Prebaci odgovornost na druge: „Neko će već reagovati.“

• Pokuša da se uklopi u masu: „Ako drugi ne reaguju, možda i nije toliko hitno.“

• Plaši se da ne ispadne budala: „Šta ako pogrešno protumačim situaciju?“

I tako, u trenutku kada bi reakcija trebalo da bude najbrža, svi postaju — publika.

Publika u realnom životu: od ulice do politike

Efekat posmatrača najčešće se opisuje kroz dramatične primjere: neko padne na ulici, nekom je loše, neko trpi nasilje, a ljudi prolaze i gledaju.

Ali ovaj fenomen ima jednu još opasniju formu: kada se prelije na društvo kao cjelinu.

Tada više ne govorimo o jednom incidentu, već o sistemu u kojem milioni ljudi gledaju kako im život prolazi u rukama drugih — i ništa ne mijenjaju.

BiH kao država posmatrača

Ako postoji zemlja u kojoj je efekat posmatrača postao kolektivna navika, onda je to BiH.

Ovdje se ne gleda samo jedna nepravda. Ovdje se gleda:

• kako mladi odlaze,

• kako cijene rastu,

• kako se javni novac troši na „naše“,

• kako se zapošljava preko stranke,

• kako se institucije pretvaraju u privatne firme,

• kako se obrazovanje i zdravstvo raspadaju,

• kako se korupcija normalizuje,

• kako se strah i nacionalna podjela koriste kao gorivo za izbore.

I šta se dešava?

Ljudi gledaju. Komentarišu. Psuju. Dijele statuse. Pišu po portalima. Prave smiješne slike i klipove. Kukaju u kafani. Svađaju se po Fejsbuku. I onda, sutra — ništa.

Kao da je narod u stalnom stanju: „Neka neko drugi reaguje prvi.“

Političari znaju da smo publika

Ono što je najopasnije u cijeloj priči jeste da političari ovo znaju. I ne samo da znaju — nego upravo na tome grade svoju moć.

Kada ljudi osjećaju da su:

• umorni,

• siromašni,

• razočarani,

• preplašeni,

• međusobno posvađani,

• ubjeđeni da „ništa ne može“,

onda je najlakše vladati.

Jer posmatrač nije opasan. Posmatrač nije prijetnja. Posmatrač je idealan građanin za sistem koji ne želi promjene.

Posmatrač se ne organizuje. Posmatrač ne izlazi na protest. Posmatrač ne traži odgovornost. Posmatrač ne traži imena. Posmatrač ne traži ostavke. Posmatrač ne traži rezultate.

Posmatrač samo čeka.

„Svi su isti“ — najuspješnija politička mantra

U BiH je jedna rečenica postala gotovo religijska:

„Svi su isti.“

Iako zvuči kao mudrost, u stvarnosti je to savršena psihološka zamka. To je rečenica koja ne traži dokaze, ne traži analizu, ne traži akciju.

To je rečenica koja služi da se sve završi prije nego što je i počelo.

Jer ako su „svi isti“, onda:

• nema smisla boriti se,

• nema smisla glasati,

• nema smisla protestovati,

• nema smisla ništa pokušati.

A ko najviše dobija od toga?

Oni koji su već na vlasti.

Manjina koja se bori — i većina koja gleda

I sada dolazimo do najbolnije paralele sa efektom posmatrača.

U BiH postoji jedan mali broj ljudi koji:

• organizuje proteste,

• prijavljuje korupciju,

• pravi pritisak na institucije,

• radi istraživačko novinarstvo,

• pokušava da gradi građanske inicijative,

• bori se za prava radnika,

• bori se za prirodu,

• bori se za pravdu.

I šta se dešava?

Većina ih posmatra sa strane.

Nekad ih čak i ismijava:

• „Šta se oni guraju?“

• „Ko ih plaća?“

• „Ništa oni ne mogu.“

• „Samo prave problem.“

• „Bolje da gledaju svoja posla.“

I onda, kada ta nekolicina izgori, umori se, povuče se ili bude ugušena sistemom — većina kaže:

„Eto vidiš. Nema od toga ništa.“

Ali nije problem što „nema ništa“.

Problem je što su gledali.

Internet kao najveći alibi za neakciju

U modernoj verziji efekta posmatrača, ulica je zamijenjena komentarima.

Danas ljudi imaju osjećaj da su „učestvovali“ samo zato što su:

• napisali status,

• ostavili komentar,

• podijelili objavu,

• poslali poruku prijatelju,

• lajkovali „pravu stvar“.

I to je psihološki opasno, jer mozak dobije osjećaj da je nešto uradio.

A u stvarnosti — nije.

To je kao da vidite požar, pa napišete tvit: „Ovo je strašno“, i onda odete spavati.

Zašto većina ne ustaje?

Ovdje treba biti fer: nije sve u kukavičluku. Ljudi ne reaguju iz mnogo razloga:

• strah od posljedica (posebno u malim sredinama),

• ekonomska nesigurnost,

• pritisak poslodavaca,

• apatija nakon godina razočarenja,

• osjećaj da je sistem prevelik,

• nedostatak povjerenja u druge ljude.

Ali, ma koliko ti razlozi bili razumljivi, rezultat je isti: oni koji upravljaju — upravljaju još lakše.

Kolektivna odgovornost nije prazna fraza

U BiH je popularno reći: „Narod je dobar, vlast je loša.“

To je djelimično tačno. Ali nije cijela istina.

Jer vlast ne pada sa neba.

Vlast ne dolazi kao vremenska nepogoda.

Vlast je proizvod:

• naših izbora,

• našeg ćutanja,

• našeg pristajanja,

• našeg povlačenja,

• našeg „neka drugi“.

Efekat posmatrača na nivou države znači da većina ljudi gleda kako im se život raspada, a istovremeno se ponaša kao da je to tuđi problem.

Šta je izlaz?

Izlaz nije u tome da svi postanu revolucionari.

Izlaz je u tome da posmatrači počnu da postaju — učesnici.

Ne mora to biti spektakularno. Ali mora biti stvarno.

• Podrži inicijativu u svom gradu.

• Pojavi se na protestu makar jednom.

• Pomozi nekom ko se bori.

• Podijeli informaciju, ali i uradi korak više od toga.

• Postavi pitanje u opštini.

• Prijavi zloupotrebu.

• Glasaj svjesno.

• Ne prodaj glas.

• Ne normalizuj korupciju kao „snalaženje“.

Jer jedina stvar gora od loše vlasti je — narod koji je navikao da gleda.

Najveća pobjeda sistema je kada te ubjedi da si nemoćan

Efekat posmatrača nije samo psihološka pojava. On je, u BiH, postao politička strategija.

Što više ljudi misli da „ništa ne može“, to manje ljudi pokušava.

A što manje ljudi pokušava, to je sistem stabilniji.

I tako se krug zatvara.

Ali postoji i druga strana te priče:

Istorija pokazuje da se velike promjene skoro nikada ne dešavaju zato što je većina bila hrabra.

Dešavaju se zato što je jedna manjina odlučila da ne bude publika.

Pitanje je samo — kada će publika u BiH konačno prestati da aplaudira sopstvenoj propasti?