Ових дана пожари пријете да униште популацију Панчићеве оморике на сјеверним обронцима Великог Стоца, код Вишеграда.
Бројност стабала овдје је већа него све остале популације заједно у Србији и Српској. Сачувати ово природно богатство, које само ми имамо, треба да је најважнији задатак данас и сутра.
Ово је упозоравајућа порука Милана Матаруге, редовног професора на Шумарском факултету Универзитета Бањалука.
Он је ову поруку објавио на свом твитер профилу на којем је подијелио и неколико фотографија са лица мјеста и чињеница о Панчићевој оморици.
За Српскаинфо је рекао да је на угроженом мјесту био прије седам дана и да процјењује да је на локалитету Гостиљ око 80 одсто стабала ове заштићене врсте захватио пожар.
– Још не знамо да ли ће се и колико стабала сасушити у потпуности – истиче Матаруга.
На планини Велики Столац код Вишеграда од 30. јуна се свако мало активирају пожари, а баш на тој локацији се налази највећи дио заштићене Панчићеве оморике.
– Ова заштићена врста четинара преовладава у средњем току Дрине, на територији РС и Србије. Ова врста налази се само код нас и нигдје више у свијету. Ако је нестане код нас, неће је бити нигдје – упозорава Матаруга.
Истиче да је највећи проблем на Великом Стоцу то што је неприступачан терен, изузетно стрм, због чега је ватрогасцима тешко гасити пожар.
– Осим тога, у тим шумама пожари тињају испод наслага које су као суви барут – наводи Матаруга.
Професор Матаруга и професор Ђорђија Милановић су у децембру прошле године у “Гласнику” Шумарског факултета Бањалука објавили оригинални научни рад “Природне популације Панчићеве оморике у Републици Српској”.
– Обилазећи 40 локалитета у Републици Српској наведених у ранијој литератури евидентирани су постојање, површина и бројност стабала оморике. Избор локалитета урађен је на основу до сада објављене литературе о налазиштима оморике, као и картографских приказа (стрме сјеверне експозиције) веома сличних станишних прилика гдје је ова врста већ потврђена. Оморика је описана на 26 локалитета, плус три локалитета са мањим појединачним стаблима. Значајно је навести да многи локалитети на којима је послије пожара 1946/47 године написано да оморике више нема, данас обилују бројним стаблима оморике просјечне старости 50–60 година. Такође, констатована је редукција броја стабала оморике на издвојеним и „усамљеним” локалитетима са слабом природном обновом. За ове локалитете може се са доста сигурности тврдити да на њима оморика нестаје. Стављени су на листу приоритета за даље активности у смислу подршке обнови и опстанку оморике – њихов је закључак.
