Много Срба је страдало на Грбавици од снајперске ватре са небодера на другој страни Миљацке, али највише боли смрт око стотине српске дјеце која су била жртве крволочних снајпериста, изјавио је Срни демобилисани борац Војске Републике Српске Васо Елез.
Према његовим ријечима, неке од посљедњих невиних жртава биле су Наташа Учур /1985/ и Милица Лаловић /1984/, које је у Улици Раве Јанковића 59 убио муслимански снајпериста хицима из правца хотела "Бристол".
Многима је теже пао егзодус него цијели рат у Сарајеву
Поводом 25 година од великог егзодуса сарајевских Срба, Елез је истакао да је многима лакше било преживјети рат, бранећи своје породице у одбрани слободе и достојанства, него прихватити егзодус из тадашњих сарајевских оштина Илијаша, Хаџића, Илиџе, Вогошће и Новог Сарајева, које су након Дејтонског мировног споразума припале Федерацији БиХ.
- Крај 1995. и почетак 1996. године обиљежила је незапамћена хладна и сњежна зима на овим просторима која је била со на рану сарајевским Србима, који су под притиском и пријетњама муслиманских власти морали да напусте своја вјековна огњишта и да се, упркос свим недаћама, у непрегледним колонама преселе на територију Републике Српске, носећи са собом дијелове покретне имовине, али и посмртне остатке своје родбине и предака - присјећа се Елез.
Оно што су Срби сачували у рату, на бојном пољу, истиче он, изгубили су за "зеленим столом у Дејтону" тако да, иако су биле под контролом Војске Републике Српске, општине Илијаш, Хаџићи, Илиџа, Вогошћа и Ново Сарајево, али и дио Старог Града, додијељене су муслиманско-хрватској федерацији.
Према његовим ријечима, Срби су били приморани да донесу одлуку да напусте своја огњишта јер нису жељели да након крвавог рата наставе да живе у муслиманској федерацији, под муслиманској влашћу.
- Та власт им није гарантовала никакву безбједност, напротив, Срби су били изложени безочним пријетњама да ће бити ухапшени сви борци Војске Републике Српске, страху од локалних криминалаца, а изостала је и подршка мировних снага, односно представника међународне заједнице у БиХ - истиче Елез, који је и секретар Борачке организације Источно Ново Сарајево.
Према његовим ријечима, егзодус сарајевских Срба, који је у федералној и свјетској јавности представљен као "мирна реинтеграција", почео је 21. фебруара, и то из Илијаша, Вогошће, Илиџе и Новог Сарајева.
- Живио сам у насељу Грбавица, као борац Војске Републике Српске нијемо сам са својим саборцима гледао српске породице које су се масовно исељавале путем преко Требевића, који је био завијан огромним сњежним падавинама. Сви ми били смо тада у веома незавидном психичком шоку, у стању ошамућености и невјерице, огорчења и страха, горе него када су нас око падале непријатељске гранате - наводи Елез.
Он подсјећа да је тада био утврђен план изласка из Сарајева, према којем су Срби из Илијаша кренули ка Зворнику, из Вогошће у Вишеград, из Илиџе у Требиње, из Хаџића у Братунац и из Новог Сарајева, дијелом у Брчко, дијелом у Фочу. Значајан дио тог становништва нашао је уточиште не територији Републике Српске, тадашњег Српског Сарајева, а само у Лукавици у бивше објекте касарни "Слободан Принцип Сељо" и "Славиша Вајнер Чича", населило се око 5.000 прогнаних Срба.
Елез наглашава да су Срби из Хаџића уложили огромне напоре да, осим своје покретне имовине, у Братунац преселе и погоне Ремонтног завода и тамо наставе са производним процесом ове фирме намјенске производње.
- Око хиљаду погинулих бораца са сарајевског ратишта ексхумирано је тада и њихови посмртни остаци пренесени су и сахрањени на новоформираном Војничком гробљу Мали Зејтинлик на Сокоцу, а тијела многих страдалих Срба, што војника што цивила, породице су сахраниле на другим мјестима у Републици Српској - наводи он.
Према његовим ријечима, Срби са Грбавице посљедњи су напустили Сарајево, 16. марта 1996. године, а већ 19. марта ово сарајевско насеље пало је под контролу муслиманских власти.
- Војска и цивили, под вођством цивилне власти и нашег бригадног свештеника протојереја ставрофора Војислава Чаркића, кога парохијани од милоште зову поп Жућа, на рукама су тада, у нијемој колони, са Враца, изнијели крст и звоно са освештаних темеља цркве која је требала да буде изграђена на Грбавици. Чин освештења обавили су сад блаженопочивши патријарх српски Павле и патријарх цијеле Русије Сергеј Други - сјећа се Елез.
Тај крст и звоно данас доминирају новоизграђеном Црквом Светог великомученика Ђорђа у Миљевићима.
Мртви сахрањивани ноћу, тихо и нијемо
Елез се накратко осврнуо и на мученички и страдалнички живот српских цивила на Грбавици, који су можда и више били изложени опасности од муслиманских снајпера и гранатирања него сами српски борци, који су били заштићени рововима и барикадама на првој линији фронта.
Због свакодневних пријетњи муслиманских снајпериста и тобџија, истиче он, погинули и мртви Срби су сахрањивани ноћу, тихо и нијемо.
Према његовим ријечима, муслимански злочинци нису бирали жртве, убијали су, мучили, силовали и малтретирали на само Србе и Српкиње и њихову дјецу, него, због разних ниских побуда, и припаднике свог народа, које су потом јавности лажно представљали као жртве злочина које су наводно починили Срби.
Елез додаје да је лаж да су српске снаге блокирале Сарајево, истичући да је то учинио тадашњи муслимански лидер Алија Изетбеговић са својом кликом из СДА и злогласним паравојним формацијама попут "Зелених беретки", "Патриотске лиге" и "Црних лабудова".
- Доказ за то јесте и дјеловање Српског хуманитарног друштва `Добротвор`, чијим посредством је у град Сарајево, за све његове житеље, без обзира на националну припадност, допремљено око 20.000 хуманитарних пакета. Не треба заборавити да за вријеме рата није било ускраћено снабдијевање водом за пиће Сарајлија са водоводних система на територији Републике Српске - истиче Елез.
Он наглашава да никада не смије бити заборављен ни крвави чин убиства српског свата Николе Гардовића, 1. марта 1992. године код Старе цркве на Башчаршији, што је покренуло спиралу зла у ратном Сарајеву, али ни НАТО бомбардовање српских подручја крајем рата, гдје је здравље становништва озбиљно нарушено због посљедица дјеловања осиромашеног уранијума, а велики број је и смртно страдалих и тешко обољелих српских војника и цивила.
