Са 21 годином скијашки тркач из Пала Страхиња Ерић спреман је за први наступ на Зимским олимпијским играма, а оне би врло лако могле да буду и његове посљедње, не због његовог талента, квалитета, вољног момента и амбиција, већ како каже, немогућности да живи од онога чему је посветио цијели живот и што безусловно воли.

Зато је спреман да на стази у Пекингу остави све што има. Из услова у којима тренира илузорно је очекивати медаљу или висок пласман, али спортске амбиције код овог упорног момка и те како постоје.

- Олимпијске игре су нешто о чему сањаш цијели живот. Врх. Циљ до којег многи не стигну. Притисак је огроман, али на срећу нисам тип који имам блокаду. Многи управо због тога не покажу колико могу. Немам тај проблем, па ћу настојати да се покажем у најбољем свјетлу, јер сам живио за тај тренутак. Ко зна шта ће бити за четири године. Дуг је то период у овом спорту у којем улажеш много свог новца, жеље и воље, а са друге стране ти се ништа не враћа. Послије игара остајем на цести, немам потребну сигурност баш као ни моје остале колеге. Немамо плату, стипендију, не живимо од овога већ трошимо породичне паре. Зато идем у Пекинг да “умрем”, дам све од себе па ћемо да видимо за шта ће то бити довољно и шта ће се десити послије тога - почео је из дубине душе Ерић причу за “Глас Српске”.

Наступиће у три дисциплине, а највеће наде полаже у спринт који је на програму 5. фебруара. На трци дугој 1.400 метара учествоваће око 140 такмичара, а његов циљ је пласирати се у прву половину.

- За само учешће на играма треба се намучити и скупити бодове. Када бих завршио међу 70 то би за мене било равно освајању медаље. Спринт је моја дисциплина, немамо услове за класику, али ћу наступити и на трци од 50 километара. Искрен да будем, никада је нисам возио, али сам стварно спреман, тренирам по седам, осам сати дневно и те дужине без проблема извезем на тренинзима - нагласио је Ерић.

Сезону је почео на сјајан начин освојивши два прва мјеста на Златибору, а окушао се и у Свјетском купу у којем је био кудикамо бољи него раније.

- Када се гледају бодови најбоља трка у каријери ми је она у Турској, али мислим да је наступ у Италији гледајући конкуренцију био најбољи. На тој трци побиједио је Француз Морис Манифа, а ја сам на циљ стигао око три и нешто минута иза њега. Мислим да нико никада с овог подручја није био ближи врхунском резултату. Имам већ одређеног искуства са Свјетског купа које ће ми сигурно помоћи у Пекингу. Када сам дошао први пут међу елиту буквално нисам знао гдје сам. Сада је много другачије, идем као на сваку другу трку - рекао је Ерић.

Ипак, све то није довољно да се његови проблеми као и проблеми многих колега који се баве индивидуалним спортовима системски ријеше.

Углавном су препуштени сами себи, тек са стихијском подршком институција која није ни близу довољна да би направили додатни искорак за који су спремни.

- Не волим да кукам, јер све ово што радим радим из љубави. Већина људи то никад не би хтјела. Многи ми кажу да сам луд, питају се зашто бацам паре, а свима дајем исти одговор - када нешто волиш онда то нема цијену. Не могу да кажем да Ски-савез БиХ не помаже, дају колико могу, али је већи проблем што они немају ни изблиза буџет који је потребан. Имамо обезбијеђене припреме и доста тога је плаћено, али није то довољно да би се направио неки резултат. Ко зна колико је моја породица уложила новца да дођем до овога. Они практично раде и зарађују за мене - нагласио је вишеструки шампион Српске и БиХ.

Ситуација у свијету, али и у окружењу, је много боља по његове колеге.

- Такмичари који су у рангу са мном, мало бољи или лошије имају плате. Момак из Румуније није врхунски такмичар, за нијансу је бољи од мене у току сезоне има 2.500 евра, а љети 1.500 евра. Све остало му је плаћено, опрема, путовања, такмичења. Македонци су запослени у војсци и полицији. Њихово је само да тренирају и труде се да буду што бољи. А посао их чека по завршетку каријере. Да не причам о Италији или Русији - јасан је Ерић.

Потом је рекао још неколико искрених реченица.

- Не треба нама ништа ненормално. Реално је да младом такмичару нико не може дати милионе и чекати да он нешто направи. Ко зна како би то завршило. Али, било би свима нама много лакше да имамо сигурност и да не размишљамо од дана до дана како ћемо. Наравно, да се за годину, двије или три види шта смо направили, да ли смо понашањем, резултатима и напретком оправдали тај новац. Па, нема нас 50. На Зимске олимпијске игре из Српске идемо само Сања Кусмук и ја. Надам се да ће се нешто промијенити не само због мене или нас из зимских спортова, него због многих мојих колега из других спортова који муче исту муку - закључио је Ерић.

Помоћ шљивовице

Олимпијски тим БиХ чини шест такмичара, а пут Пекинга ће у сриједу. Пртљаг ски-тркача неће бити превелик.

- Искрено, да носимо нешто од наше опреме било би смијешно. То што ми имамо из џепа испада онима најбољим. Зато смо принуђени да се сналазимо на лицу мјеста и молимо сервисере других репрезентација да нам помогну. Неријетко је адут и литар наше шљивовице - помало кроз смијех је нагласио Ерић.