Прича почиње још давне 1952. године на једном јапанском острву. Група научника је вршила експеримент на једној врсти смеђих мајмуна, које су навикли да уживају у слатком кромпиру.

Међутим, сваки оброк им је увијек био покварен умакањем сваког кромпира у горку смјесу сличну пијеску. Већина мајмуна јела је цијели кромпир, заједно с пијеском.

Након одређеног времена млада осамнаестомјесечна мајмуница открила је да у оближњем потоку кромпир може опрати и уживати у јелу без горког додатка. Своје откриће пренијела је на мајмунску породицу, којој је припадала.

У сљедећих шест година знање прања кромпира се ширило са старих на младе. Кромпир су прали само они млади које је научила породица. Остали мајмуни су и даље јели горку кору.

И тада се догодило да су једног дана сви мајмуни на острву почели прати кромпире. Сви су одједном постали свјесни да могу избјећи горко јело. Оно што је највише запањило научнике јесте то да су и мајмуни на сусједним острвима почели радити исто, иако до тада то умијеће није било познато. У једном дану, свијест свих припадника једне врсте проширила се до нове спознаје.

Овај феномен еволуцијског скока у развоју колективне свести, Кен Кејес је назвао „феномен стотог мајмуна“, симболично објашњавајуци да критична количина знања међу припадницима једне врсте представља „99 мајмуна“, а када се коначно освијести и „стоти мајмун“ знање се тренутно прошири међу свим припадницима врсте, а без икаквог контакта међу собом.

Од тада је направљено мноштво сличних експеримената са вранама, мишевима… Исто вриједи и за људе. Освијештени појединци међу људима, када им се придружи онај кључни „стоти“, освијестиће ширењем спознаје кроз колективну подсвијест и остале. Овај примјер је најозбиљнији доказ о постојању колективне свијести, о могућности преношења знања, или искуства с једног припадника врсте на другога без идиректне комуникације или чак контакта.

Сви смо међусобно повезани и сви дијелимо својеврсну колективну људску свијест. Ефект стотог мајмуна доказује ту стару истину да све што можете направити како би промијенили свијет око себе јесте – промијенити себе, и то на боље, наравно. Тако да није важно да људи дознају да чиниш добро – важно је да то чиниш.

Када довољан број људи напокон учини нешто, или када се учини довољан број пута без обзира је ли то молитва, вегетеријанство, добра дјела или било шта друго, тада ће се догађати свуда и свима. Одједном ће то бити једноставно и уобичајено.