У кући фочанског самарџије и црквењака Јова Соколовића, који је са супругом Марицом почетком 20. вијека изродио 11 дјеце, чува се велика икона Богородице са Христом, за коју се вјерује да је чудотворна и којој ходочасте и молитвено приступају не само православни, већ и муслимани и људи других вјера

Славна лоза Соколовића, која је српском роду подарила четири патријарха, али и турској царевини више везира, и у Фочи вијековима има своје изданке, такође, познате по свештеничком позиву, као и по светињи која се чува у њиховој кући - великој икони Мајке Божије за коју се вјерује да је чудотворна.

Према породичном предању које је Срни испричала Бојана Срдановић, унука Радмиле Соколовић из Фоче, мајка чувеног Мехмед паше Соколовића, великог везира турског царства, када су јој Турци отели сина у "данку у крви", заклела се да ће свака генерација Соколовића дати по свештеника.

Бојанин рођак у Америци Теодор Соколовић, унук свештеномученика Будимира Соколовића, је 43. свештено лице од рода Соколовића, колико их помиње породично предање.

Од њих 43, фочански огранак дао је 16, међу којима и једног од игумана манастира Пиве, јеромонаха Викентија.

Он је 1781. године сахрањен на старом гробљу у Српској вароши у Фочи, а познат је и по "Фочанској Александриди", препису средњовјековног романа, који је донио из Пиве у родну Фочу, тачније у кућу Соколовића, а која има изузетну историјску вриједност и данас се чува у Требињу.

Обновом патријаршије ујединили и очували српство

Манастир Пиву у 16. вијеку подигли су управо Соколовићи, тачније, патријарх Саватије Соколовић, четврти у низу поглавар обновљене патријаршије из ове породице, након Светог Макарија, Антонија и Герасима.

Захваљујући овој лози, како њеним православним члановима, тако и Соколовићима који су примили ислам, а обављали су важне функције у турском царству, у тешким временима под турским ропством 1557. године обновљена је Пећка патријаршија са увећаним границама, чиме је код поробљеног народа очувана и утврђена српска свијест.

Тада је, истиче српски историчар Владимир Ћоровић, први пут извршено уједињавање српског народа на цијелом његовом етничком простору.

Указујући на огроман значај Соколовића за очување српског народа, Ћоровић напомиње да се никада дотад нису ни државне ни црквене границе поклапале са подручјем цијелог српског народа, па тако Босна није улазила у састав Савине црквене организације, ни у границе Душанове патријаршије, а исто тако и Срем.

- За дјело српског народног уједињења, обновљена Пећка патријаршија учинила је највише. Она је прихватила вођство у народу, кад другог вођства није било - пише Ћоровић.

Имајући у виду ове заслуге, Српска академија наука и умјетности уврстила је Светог Макарија Соколовића међу 100 најзнаменитијих Срба.

Икона Мајке Божије са одсјеченим прстима

Насљедници ових великана у Фочи, који с поносом носе презиме својих предака, од давнина су, Божијом промишљу и благословом, одабрани да буду чувари велике светиње.

У кући фочанског самарџије и црквењака Јова Соколовића, који је са супругом Марицом почетком 20. вијека изродио 11 дјеце, чува се велика икона Богородице са Христом, за коју се вјерује да је чудотворна и којој ходочасте и молитвено приступају не само православни, већ и муслимани и људи других вјера.

Фото: srna.rs

Јово је на самрти у аманет икону оставио свом унуку Вељку Соколовићу, чија супруга Даница прича да је Аника Сковран, чувени историчар умјетности, која је деведесетих година прошлог вијека посјетила њихову кућу, процијенила да икона потиче из 16. вијека.

На великој дрвеној плочи, Богородица - Царица небеса и земље, приказана је са круном. Не зна се тачно када, како и одакле је икона дошла у насљедство у породицу Соколовић, а како је Даници испричала покојна свекрва Мила, предање казује да ју је донијела једна од попадија у рухо.

- Свекрва ми је причала и да се вјерује да је икону радио исти иконописац, који је осликао Чајничку Богородицу - наводи Даница.

Фочанска икона Мајке Божије је, такође свједочи породично предање, некада била окована у сребро, које су у Другом свјетском рату усташе већим дијелом скинуле.

- У Другом свјетском рату икону су крили колико су могли, али су је усташе пронашле, откинули су сребро, остала је само шака Мајке Божије са два прста и ореол на глави Исуса Христа - каже Даница.

Усташе су одсјекле три прста, за које се може претпоставити да су били скупоцјено украшени, а остали су палац и кажипрст.

У старој кући Соколовића у Српској вароши, гдје је народ из разних крајева долазио доносећи уље да прислужи кандило испред иконе и да се помоли за своје најмилије, чувала се до шездесетих година прошлог вијека, када је Јово Соколовић преселио у нову кућу на Горњем Пољу, гдје се икона и данас налази.

У великој просторију у којој је икона, а у којој Соколовићи славе крсну славу, улази се са великим страхопоштовањем уз обавезно поклоњење и цјеливање светиње.

Посљедњих деценија посјете вјерника нису толико честе, али и даље у народу живи вјеровање да је икона чудотворна.

- људи су долазили, не само једном, неки су се и враћали у више наврата, и муслимани и Срби. Мислим да не би долазили да им није помагала - наводи Даница Соколовић.

Јовови синови страдали као припадници Јвуо

Јово Соколовић био је познати фочански самарџија, односно седлар - правио је дрвена седла за товарне коње и имао је своју радњу у Пријекој чаршији, која је у Другом свјетском рату порушена, а на том мјесту се данас налази пословни простор ове породице.

Од осам његових синова, тешке ратне и поратне године преживјела су тројица. Син Саво преминуо је као дијете 1931. године, а у рату су као припадници Југословенске војске у отаџбини погинули Владо 1943. и Мићо 1945, док је Вељко убијен након рата 1946. године у близини Устипраче. Бране Соколовић преминуо је 1950. године.

- Ниједан од њих није био ожењен, нису имали дјецу. Пошто су Соколовићи били у четницима, послије Другог свјетског рата, преживјели чланови породице нису имали право гласа, добијали се некакве тачкице - каже Даница Соколовић.

Уз три ћерке Сају, Фиму и Стаку, рат су преживјела тројица синова - Божо, Нико и Неђо, од којих данас ниједан није жив.

Фото: srna.rs

Неђо Соколовић је, прича његова супруга Јелена, био трговац, Божо месар, а Нико шнајдер.

- Шнајдерска радња била му је у Пријекој чаршији у објекту са плавим вратима који је власништво породице Сунарић, ту је радио 40 година, до 1986. године. Тај занат пренио је на Божовог сина Вељка, који је сада у пензији, а и данас помало ради у Пријекој чаршији - прича Јелена Соколовић, која живи у једној од три њихове породичне куће са заједничким двориштем.

Уз велику икону Богородице, у кућама Соколовића чувају се још двије мање иконе - Светог Ђорђа и Светих врача Козме и Дамјана.

- Колико је стара икона Светог Ђорђа не знам тачно, знам само да је много стара, како ми је причала јетрва, и она је у кући затекла ту икону, а дошла је тридесетих година - каже Јелена.

Побожни и посвећени цркви - ћерка Фима први глас црквеног хора

Синиша Ћебовић и Мира Јелић Хаџивуковић, који живе у близини Цркве Светог Николе у Српској вароши, причају да је породица Јова Соколовића била доста побожна, више од свега посвећена цркви и изразито музикална, а да су његове ћерке имале најљепши глас у црквеном хору.

Колико је Јово био одан православљу, наводи Синиша Ћебовић, говори и чињеница да је успио да оде на ходочашће на Христов гроб у Јерусалим, мада је скромно живио и није био толико имућан као тадашње трговачке породице у Фочи, којима је то било доста лакше приуштити.

- Јово је звонио у цркви и сви су га звали аџија, јер је био на Христовом гробу, а његова супруга Марица била је веома вриједна, у Фочи је била највјештија у изради свијећа за цркву, како малих, тако и великих славских воштаница. Она је припремала и васкршње перетке, не само за себе, него и за цркву, и то у посебној пећи, који су се у цркви уз јаја дијелили за Васкрс. Остало ми је у сјећању да се, када би код некога успјели, говорило као да их је Марица пекла - прича Ћебовић.

Марица је из Црне Горе, из Пиве, односно из Црквичког поља, од Живковића, а њен брат Божо био је познати функционер у општинској власти у Фочи.

Саја, ћерка од Јова и Марице је, наставља причу Ћебовић, правила вијенац од цвијећа за сваки Велики петак за Христов гроб, односно за плаштаницу, а Соколовићи су са осталима који су се добровољно јављале за тај посао, сваке недјеље и пред празнике чистили цркву и порту.

- Били су литургијски и музички образовани, у њиховој кући за малу ствар било је весеље, дивна породица у свему. Посебно су Стака и Фима дивно пјевале у црквеном хору, а Фима би о Великом петку као солиста пјевала `Плач Мајке Божије`, што је за све у цркви био велики доживљај - каже Ћебовић.

Фото: srna.rs

И он се сјећа да су људи свих вјера долазили код Соколовића да се пред иконом Мајке Божије помоле за здравље својих укућана.

- Када би неко био болестан, његови би носили уље Соколовићима да се испред иконе Мајке Божије прислужује кандило за оздрављење. Долазили су људи свих вјера, ко је год у невољи, вјеровало се да икона помаже и да је чудотворна - каже Ћебовић.

Мира Јелић Хаџивуковић каже да је као дијете са мајком ишла у кућу Соколовића да цјелива икону Мајке Божије.

- Сјећам се да се стално причало о икони, вјеровало се да је чудотворна, пуно свијета је ишло, и муслимани су ишли пред икону да се моле. Мама ми је причало да је многима помогло и да је било људи који су поново ишли из захвалности, са даровима - каже Мира Јелић.

Икона фочанске Мајке Божије подијелила је тешку судбину фочансих Срба у Другом свјетском рату, у којем су страдала и три Јовова сина, али је ипак сачувана.

Икона је преживјела, а и фочански Соколовићи су продужили лозу, баш онако како је то Марица пожељела када јој је 1950. године преминуо и четврти син Бранко, али се родио и унук Мићо. Упркос непреболним ранама на срцу, пронашла је животну снагу и послије 40 дана жалости запјевала и рекла да ће дати Бог да јој преостала три сина надоканде сву дјецу. Жеља јој је испуњена - унуци и праунуци понијели су имена настрадалих синова.