Љубав према природи и авантуризму усмјерила је животни пут Владимира Тадића, познатијег као Свјетлопис. Иако је по занимању машински инжењер, преусмјерио се ка фотографији, добио бројне награде и већ четири године уназад његове фотографије красиле су календар Светске метеоролошке организације (WMO).

Најљепши планински врхови БиХ, али и свијета, затим муње, Црвене стијене прелијепе Романије, па и козе на Козари, само су неки од призора које је забиљежио фотограф из Челинца, а које су обишле свијет. Осим тога, Владимир често „хвата“ муње објективом и са разлогом носи епитет хватача муња. Скоро је поставио фото-апарат и статив на прозор Банског двора, подесио вријеме окидања на 10 секунди са паузом од 2 секунде између сваке фотографије, и оставио га да самостално снима, те забиљежио чудесне призоре.

На фотографском конкурсу National Geographic Serbia  (2022) у категорији крајолика побиједила је фотографија села Медна, а најсвјежија је награда Интернационалног салона умјетничке фотографије (2024) у Македонији, а за „Вечерње новости“ је говорио о многим темама.

Шта је за Вас фотографисање? Љубав, авантуризам, стил живота или све помало?

Сасвим сигурно све ово наведено. Процес без кога више не могу…

Шта се крије иза назива „Свјетлопис“ и зашто највише волите да  фотографишете природу?

Волим да се занимам и играм са коријенима ријечи па сам тако дошао и до Свјетлописа који би био превод са грчког ријечи фотографија, тј. од фотон као свјетло и графи као запис.  Свјетлопис за мене не представља само свјетлосни запис који је и дефиниција фотографије ваћ много висе у духовном смислу. Доживљај природе уздиже и доноси мир, надахњује и покреће. Крајолици могу да буду од планинских, сеоских па све до градских и преношење те атмосфере је нешто у чему истински уживам.

Забиљежили сте и неке несвакидашње призоре широм свијета и БиХ о којима смо имали прилике читати (планински врхови, муње, црвене стијене, козе на Козари). Колико је важно ослушкивати природу да бисте могли све те призоре забиљежити? 

Образ, тј. слика нашег унутрашњег лика, утиче на наше виђење спољашњег свијета, отуд је и дио нас уткан у свјетлосни запис. Исто како дневна свјетлост чини ствари видљивима тако и наша унутрашња свјетлост препознаје то и преноси. Уз довољно кретања некада се једноставно ствари догађају пред нама а некад је потребно планирање, стрпљење и чекање правог тренутка.

Фото: vecernjenovosti.ba/Приватна архива/Свјетлопис

И тако умјесто људи на планини, изненадило Вас је нешто друго? 

Скоро сам искористио прилику да посјетим Зечији камен, један од најљепших видиковаца у парку Козара. Док сам уживао у погледу, чуо сам кораке узбрдо и помислио да долазе људи, но, на моје изненађење, биле су то козе по којима је национални парк добио име, а ријетко их је срести. 

Која су ипак ваша најдража искуства забиљежена објективом и изазови? 

Волим да ухватим различите активности у природи, спој кретања и доживљаја околине, атмосферу у којој се све то одвија. Дакле некакво дешавање унутар крајолика. До сада сам фотографисао разне активности, од планинарења, брдског бициклизма и турног скијања, па све до кањонинга и параглајдинга. Ипак, највише ми је у сјећању остало снимање с параглајдера изнад Озрена. Фотографска опрема коју увијек носим са собом често представља додатни напор, што донекле и јесте изазов који отежава ситуацију, посебно при пењању на високе планинске врхове.

Фото: vecernjenovosti.ba/Приватна архива/Свјетлопис

Колико Вам значе награде и признања за рад? По четврти пут сте у ужем кругу за календар 2024. године Свјетске метеоролошке организације (WMO)? 

Награде као суд људи који су фотографији посветили живот и препознавање заједнице је свакако значајно. Медији, пратећи неке од значајнијих фотографских конкурса чине да рад исплива у јавност. У календару Свјетске метеоролошке организације (WMO) учествујем од 2021, већ четири године, са мотивима као што су Грахово, Романија, Влашић и Шар планина. Највеће ми је задовољство када могу да свјетској јавности прикажем наше карјеве до којих ми је стало на тај начин скренем пажњу на њих, на њихову љепоту, али и проблеме.

Да ли Вам значе друштвене мреже у промоцији рада и јесу су људи постали зависни од свега тога? 

Што се мене тиче, све бих друштвене мреже угасио да ми нису потребне за ово чиме се бавим. Можда ћу једном у будућности моћи себи приуштити тај луксуз. Оно што сам научио кроз кориштење друштвених мрежа је да фотографија без приче углавном нема значај. Технологија нас је преузела и ђелује попут дрога – сви смо до одређене мјере овисни о њој, што нас одваја од стварности и смањује нашу способност да уживамо у суштинским стварима.

Колико су стварно заштићена ауторска права фотографа у БиХ и да ли се може рећи да је закон на вашој страни? 

Закон штити ауторе, међутим људи углавном нису упознати са њим, тумаче га на свој начин и не спроводе. Већина људи чак и међу професионалцима сматра фотографије јавним добром и користе га како желе, без договора са аутором. Сматрају да ако потпишу аутора да су му помогли. Међутим, ако заиста желите подржати аутора, платите за фотографију и наведите његово име јер управо тог материјала који желите користити не би било без њега. Аутори не продају фотогафију већ права на њено кориштење, тј. они одређују ко ће је користити у које сврхе и колико дуго па од тога зависи и цијена.

Има ли довољно прилика за фотографе у БиХ и промоцију њиховог рада или је ипак све много цјењеније ван граница?

Што се промоције тиче, прилике постоје до одређене мјере. Међутим, када је ријеч о адекватној новчаној накнади за фотографски рад, ситуација је знатно тежа. Лично, живим од продаје права на кориштење фотографија крајолика, што је у БиХ ријеткост. Вјерујем да би, уз промјену свијести, многи фотографи могли лијепо живјети од ове врсте фотографије, што би користило друштву у цјелини. Примјер професионалности је лондонски Гуардиан, који ми се обратио с намјером да откупи права на кориштење мојих фотографија за један свој чланак. Не само да су платили фотографије, већ су сваку и потписали. Нажалост, чини ми се да ћу, уколико желим дугорочно опстати у фотографији крајолика, морати тражити прилике ван граница БиХ.

Планирате ли неке изложбе или радионице у наредном периоду?

Већ дуго планирам откривати људима сликовита мјеста за фотографисање крајолика, упознајући их притом с околином и техникама фотографисања. Радионица у Пецки, крајем августа, замишљена је као прва у низу таквих радионица. Пецку сам открио приликом посјета изворима Сане – предивно мјесто које представља прави природни бисер. Ово подручје је удаљено од градских свјетала, па самим тим и од свјетлосног загађења, што га чини идеалним за фотографисање ноћног неба и видиковаца.

Пише: Наташа Лазукић