Политичари и функционери у Босни и Херцегови једини су запослени који могу да добију плату, иако уопште не долазе редовно на посао, и то посао који је међу најбоље плаћеним пословима у држави.

Замислите посао на који не морате да идете сваки дан, не морате да идете чак ни сваке седмице, а и ако се не појавите на заказаном састанку нећете добити отказ; никоме не одговарате ни ако не постижете добре резултате; понекада само дођете и седите без да ишта кажете годинама, а уз све то сте плаћени бар 2.000 КМ.

За ово радно мјесто морате да се намучите мјесец дана, освојите гласове на изборима и послије радите шта хоћете. Ријеч је о функционерима, политичарима, парламентарицима, чак и министрима који, бар када је о нашој земљи ријеч – не морају ништа.

Примјер тога је неодржана сједница Савјета министара БиХ. Сједница на којој су требали бити разматрани материјали Министарства безбједности који се односе на стање у области миграција у БиХ, а у вези са повећаним приливом миграната, није одржана је су се на њој појавила само три министра.

Шта би рекли у Токију?

Шта би на ово рекли опозиционари у Токију, који су затражили су оставку министра за Олимпијске игре у Токију 2020. након што је закаснио три минуте на састанак у јапанском парламенту?

Како се опходе према свом послу види се и на примјеру Представничког дома Парламентарне скупштине БиХ. Након што пуних седам мјесеци нису одржали ниједан састанак, парламентарци су љетос редовно отишли на годишњи одмор који им је палаћен. Стручњаци су ово оцјенили као награду за нерад, јер су неки од њих плаћени и по 7.000 КМ мјесечно.

Четири године ћутања

Енитиететски нивои немају закон који би контролисао парламентарце, па се неки од њих не либе да покажу своју незаинтересованост. У прошлом сазиву Народне скупштине Републике Српске, према извештају Центара цивилних инициатива (ЦЦИ), СП-ова посланица Ивана Ловрић, за четири године у НСРС није имала ниједну активност. ж

Није кажњена, него је професионализова свој статус у тој законодавној институцији, па је њена плата могла и да достигне скоро 3.000 КМ мјесечно.

Није била једина, ЦЦИ је утврдио да је током 2017. године укупно 13 посланика није поставило или покренули ниједно питање или иницијативу.

Уз неактивности и недоласке, наше функционере прате и редовна кашњења, непотпуни извештаји, афере, те лоши резултати, за које никоме не одговарају.

Дакле, не морају да иду на посао, не морају да подносе извјештаје, не морају да доносе добре резултате, не морају да полажу рачуне гјде иду службеним аутомобилом, не морају чак ни да се јаве новинарима.

Казни, тражења одговорности и смјењивања готово да нема.

Антић: Никоме не полажу рачуне

Политички аналитичар Велизар Антић, сматра да је највећи проблем то што их једноставно не можемо казнити, јер они немају одговорност, а грађани имају јако низак ниво политичке културе да би их кажњавали на изборима.

– Нема дубље филозофије, једоставно која је њихова одговорност што нису дошли? Нема је. Коме они полажу рачуне? Никоме. Требали би грађанима, али видимо како то иде. Година дана је прошла од избора, а они још нису формирали Савјет министара и само тако иде услов на услов, јер једноставно нема одговорности и могу тако да се понашају до када хоће. Њима је фино и негдје им се не жури. Они имају довољно свега, не живе живот обичног народа у БиХ, па да се брину шта и како да ураде – сматра Антић.

“Шеф партије је главни”

За разлику од народа коме не полажу рачуне, нити предсједавајућег коме одговарају, онај ко мора да се слуша и према коме имају одговорности јесте партијски шеф.

– Он мора да се служа без поговора. Ми живимо у једном партократском друштву. У суштини су све партије лидерске, осмим моџа СДС у коме је било неких промјена у посљедње вријеме, па видимо да је мало слабија послушност, док је у свим осталоим партијама јасно – шеф партије се пита. Много више морају да слушају партијску дисциплину и партијскоф шефа него што морају да слушају народ, односно, оне који су их изабрали – закључио је Антић.

Нема неоправданих изостанака

Када је у питању Савјет министара БиХ, из ЦЦИ су нам одговорили да Пословник предвиђа да се: ”Сједнице Савјета министара одржавају, по правилу, одређеног дана или одређених дана у седмици”.

– Што значи да би редовне сједнице СЈавета министара требало да се одржавају најмање једном седмично – рекла је Ана Лучић, из ЦЦИ.

Она подсјећа да Чан 41. Пословника Савјета  министара БиХ, предвиђа да су ”Чланови Савкета министара и генерални секретар обавезни присуствовати свим сједницама и учествовати у раду”.

– Досадашања пракса је показала да министри најављују свој недолазак на сједнице Савјета министара БиХ, а посљедњих неколико година и на сједнице оба дома ПСБиХ, с тим да нису предвиђене санкције за њихов недолазак на сједнице Савјета министара БиХ, јер аналогно наведеној пракси, фактички и нема неоправданих изостанака – навела је она.