Друга експлозија на сарајевској пијаци Маркале 28. августа 1995, је била повод за покретање агресије НАТО снага на Републику Српску под називом „Операција Намjерна сила“. Масакри на Маркалама, над сарајевским цивилима, почињени су у минобацачким нападима у два наврата. Први масакр се десио 5. фебруара 1994. када је убијено 68 људи, а рањено 144. Други напад се десио 28. августа 1995. када је убијено 37 људи, а рањено 90.

Према судским пресудама Хашког трибунала за оба случаја је одговорна Војска Републике Српске, док према извјештају независне комисије не постоје јасни докази за то, што је потврдио лично и Јасуши Акаши, изасланик генералног секретара УН за Балкан. Због тога многи сматрају да су бошњачке снаге исценирале, односно саме извршиле оба напада на сопствене цивиле како би изазвале НАТО бомбардовање Републике Српске. 

Видео: RSplaneta

Бомбардовање НАТО-а је званично почело 30. августа и трајало до 14. септембра 1995. године. Прије бомбардовања у августу, НАТО је 25. и 26. маја бомбардовао касарну у Јахоринском потоку код Пала. Према изворима НАТО-а у овој касарни се налазило складиште муниције, а мисију је спровело шест авиона наоружаних ласерски навођеним бомбама.

Званични разлог за почетак бомбардовања тада је било још увијек непотврђено гранатирање сарајевске пијаце Маркале. Ова акција је остала упамћена као прва већа војна акција НАТО-а, а резултирала је повлачењем српских снага око Сарајева.

Након првих бомбардовања Пала, Војска Републике Српске заробљава 377 талаца УНПРОФОР-а (у свијету позната као „криза са таоцима“ у Босни) и користили их као живи штит за различите циљеве у Босни, што је био један од разлога да НАТО појача и оконча нападе.

У вријеме „кризе са таоцима“ у Палама је радио Канађанин Патрик Рекнер, вођа тима војних посматрача УН-а (УНМО) чији је главни задатак био надзирање договорених прекида ватре и контакт са политичким и војним руководством Срба. Он је данас свједок у суђењу Радовану Караџићу. Свједок и још два члана његовог тима су ухапшени 26. маја 1995. године уз пријетње да ће бити убијени уколико НАТО не заустави зрачне ударе по српским војним циљевима. Заробљени посматрачи одведени су прво у Јахорински поток гдје су се налазила складишта муниције ВРС, која је НАТО претходно бомбардовао, па су онда распоређени на све стране и коришћени као живи штит. Рекнер је одведен и везан за стуб у близини радара на Јахорини. Радован Караџић је на суђењу у хашком трибуналу изјавио да је Ранкер радио на прикупљању информација о циљевима које ће НАТО 30. августа гађати.

На дан званичног почетка бомбардовања Републике Српске, 30. августа, у ратном окршају српске артиљерије и авиона НАТО-а, који су становници ратне престонице гледали на небу, око 17 часова оборен је један француски Мираж 2000К ракетом земља-земља, који је пао 20 км југоисточно од Пала. Након пада авиона, војска и мјештани су се покренули и пилоти су заробљени. Пилоти Jose Souvignet и Frederic Chiffot су ослобођени у Зворнику након 104 дана заробљеништва.

Укупни број бачених бомби на положаје Војске Републике Српске износи 1.026, од чега 708 вођених бомби. Укупна тежина баченог експлозива износи око 10.000 тона. Током бомбардовања су убијена 152 српска цивила и 273 је рањено. НАТО је за бомбардовање Хаџића, Вогошће, Илијаша, Јахорине, Пала и Братунца користио осиромашени уранијум, а од његових посљедица умрло је највише бивших становника општине Хаџићи који су се, након потписивања Дејтонског споразума, преселили на подручје Братунца. На тамошњем гробљу, у периоду од 1996. до 2000. године, сахрањено је чак 400 људи, од којих је већина боловала од неке врсте карцинома. Страни војници, који су боравили на овим подручјима, у току и након бомбардовања данас имају сличне здравствене проблеме.