“Плачи, Србине! Умро је твој Краљ - Петар Први Карађорђевић, ослободитељ, витез, мученик, јунак. /.../ Ти си, велики Краљу, био за нас робове више него краљ, био си синтеза нашег националног духа, оваплоћење уједињења српства, због којег су Србима Босанцима, под аустријским вјешалима и пред шуцкорским стрељачким стројем, посљедње ријечи биле усклик: Живио краљ Петар! /.../ Србине, тежаче из Босне, заустави плуг и мотику, клекни и помоли се Богу за душу нашег великог Краља.”

Овако је прије 103 године, 16. августа 1921. “Српска ријеч”, између осталог, на насловној страни донијела вијест о смрти краља Петра Првог Карађорђевића. Ако изузмемо нешто патетике која је неизоставна у оваквим приликама, и други листови у држави су истицали велику популарност и поштовање старог краља у народу због његових дјела, поштења, бриге и залагања за остварење виталних националних циљева.

Преносимо само неке акценте. “Новости” су писале: “Угасио се живот најуставнијег и најслободоумнијег српског краља, највећег у слави и болу, који је у данима велике трагедије подијелио горку чашу искушења са својим народом.”

“Епоха” наводи: “... народ ће га ставити у ред Немање, Душана, Карађорђа и Милоша.”

“Демократија” истиче: “Краљ Петар је био први војник народне слободе. Петар Мркоњић је био љубав и нада поробљене Босне и Херцеговине.”

“Београдски дневник” каже: “За име краља Петра везан је највећи политички и привредни преображај Србије.”

“Војнички гласник” позива: “Народе, поклонимо се творцу нашег спаса, слободе и уједињења, одајмо пошту ономе који је светом пронио величину славе твоје.”

Париз

Подсјетићемо се како и зашто је Петар Карађорђевић постао највољенији и најпоштованији краљ нововјековне Србије, дотичући се само најзначајнијих чињеница из његове биографије и владавине. Овај син Карађорђевог сина, Александра, рођен је у Београду о Петровдану 1844. године, у вријеме кад му отац бијаше на трону кнежевине Србије. Његова мајка, кнегиња Персида, била је изданак чувене породице Ненадовића. Млађани кнежевић Петар основну и средњу школу похађао је заједно са другом престоничком дјецом, при чему је имао и специјалне менторе-васпитаче у лику Чеха Габлера и Словака Подгорског. Они су оцијенили да је Петар, иако крхког здравља, био врло живахан дјечак који је марљиво учио, али и био врло побожан и надахнут националним поносом. Даље школовање наставиће у Женеви и Паризу, у вријеме кад је његов отац свргнут са престола и морао напустити Србију. Петар је у Паризу свршио и чувену војну академију “Сен Сир” и стекао официрски чин. Париз је шездесетих година високо дигао барјак либералних реформи, прокламујући гарантовање личних слобода, слобода штампе, говора и избора. Пјер Кара, како су га тамошњи пријатељи звали, постаје убијеђени поборник тих демократских начела, којима ће остати посвећен до краја свог живота. Он 1868. на српски језик преводи књигу енглеског филозофа Ј. С. Мила “О слободи”, у чијем предговору управо подвлачи та своја политичка опредјељења.

Године 1870. учествује у француско-пруском рату и истиче се храброшћу у борбама код Орлеана и Вилерсексела, за шта је и добио Орден Легије части. На његов 31. рођендан планула је “Невесињска пушка” и он одмах наоружава једну чету и прикључује се устаницима у Босанској Крајини, под именом Петар Мркоњић. Међутим, влада у Београду то брзо сазнаје и одлучује га преко својих људи, као претендента на престо, по сваку цијену онемогућити да стекне углед и подршку у народу. Пошто је у руководству устанка владала прилична пометња и нејединство, клевете из Београда да је Петар издајник и да ради за Турке, код неких стварају јак отпор према њему. Он све одлучно демантује у једном летку-изјави, тврдећи да је у устанку из најчистијих патриотских побуда, “... и из осјећања дужности се борим за Босну и Херцеговину заједно са њеним синовима, јер за ту српску земљу и за њену свијетлу будућност, исто као и за моју отаџбину Србију, су везани моји снови.” Онемогућен у даљем дјеловању, Петар разочаран напушта Босну, а маштао је да, помоћу својих повјереника, читав Балкан подигне против Турака. Ту ће историјску неминовност остварити као српски краљ, али, нажалост, тек 37 година касније, у Првом балканском рату.

Улога краља Николе

Немиран живот и друге околности диктирали су да неки важни догађаји у његовом животу дођу са одређеним закашњењем, па се и оженио у четрдесетој, а на престо ступио тек у шездесетој години живота. Године 1883. на Цетињу се вјенчао са кнегињом Милицом-Зорком, кћерком црногорског књаза Николе Петровића. Ова веза двију српских династија подигла је значај  Петра Карађорђевића као претендента на престо, али је и његов таст Никола имао своје комбинације у вези с тим. Није тајна да је он у причи о уједињењу Србије и Црне Горе себе видио као монарха те заједничке државе. Петар у то вријеме живи на Цетињу, међутим, послије трагичне смрти супруге Зорке која га је дубоко потресла, ускоро одлучује да се са дјецом врати у Европу. Његови лоши односи са врло самољубивим и претенциозним књазом Николом постадоше тада још гори. Када су Бугари у јесен 1885. потукли Србе на Сливници, Никола је, вођен већ поменутим амбицијама, на двору приредио игру и весеље, а Петар сузних очију у невјерици гледа све то. “Шта је, Пјеро, мјесто да се веселиш над Милановом срамотом и поразом, ти га жалиш”, рече му таст. “Жалим ја Србе и Србију, а не Милана.” “Море, остави се лакрдије, овако њему треба.” “Никола, мени се чини да ти и нијеси Србин, кад те српска трагедија толико весели”, рече му Петар у лице. Познато је да се ни послије, као владари двије српске државе, никада нису срели. Кнежевић Петар је био веома брижан родитељ, који је с пуно пажње школовао и подизао кћерку Јелену и синове Ђорђа и Александра. У то вријеме Србија је поприште сталних политичких потреса и скандала, због чега су двор Обреновића и Влада дуги низ година били на злу гласу у Европи. Државни удари, укидања устава, хапшења и прогони политичких противника, те краљеве афере, били су честа појава. Краљ Александар Обреновић се 1893. са 17 година прогласи пунољетним и преузе власт, извршивши државни удар.

Несталан и превртљив у унутрашњој, а посебно у спољној политици, несвјесно је навијао воду на млин кнежевића Петра, који је био одлучан да преузме круну и тако спаси народ и државу. Судбоносне 1903. године незадовољство против Обреновића је кулминирало Александровом одлуком да се ожени удовицом Драгом Машин. Епилог је био трагичан, краљ и краљица су пали као жртве официрске завјере. Народна скупштина Србије потом једногласно 2. јуна проглашава Петра Карађорђевића за краља Србије. Директне Петрове везе са завјереницима нису познате, он би сигурно пристао на збацивање са престола несрећног краљевског пара, али је тешко спојиво са његовим личношћу да је учествовао у планирању њиховог смакнућа. Коначно, 24. јуна 1903, послије 45 година странствовања, он се са дјецом враћа у Србију, и то као краљ. На београдској жељезничкој станици припремљен је величанствен дочек, масе народа му кличу, ту су ученици са цвијећем и питомци Војне академије, све је окићено тробојкама, зеленим вијенцима и гирландама. На перону застртом пиротским ћилимима у шпалиру стоје министри, митрополит, генерали, посланици Русије и Аустроугарске и многи други угледници. Док је воз пристајао, он узбуђен и тронут говори премијеру Авакумовићу: “Када сам ово доживио, сад имам само још једну жељу, да Србији обезбиједим унутрашње слободе и благостање и да, у име Бога, остварим идеју ослобођења и уједињења свију Срба који сад цвиле под туђином.”

Крунисан је 21. септембра 1904, а миропомазан 10. октобра у Жичи. Тренутак његовог доласка на власт био је врло неповољан, земља растрзана и оштро политички подијељена страначким борбама, војска се намеће као битан политички фактор, посебно “црнорукци”, који су сматрали да Карађорђевић њима дугује круну. Велике силе се рву за превласт на Балкану, а посебно је агресиван Беч. Краљ Петар одмах ставља до знања да ће бити уставни владар и тежити изградњи друштва и државе, у духу демократских начела парламентаризма и најширих политичких и других слобода. Земља доживљава процват на свим пољима, економски и културно, али и војно знатно јача, упркос “царинском рату”, “анексионој кризи” и другим неповољним утицајима. Ствара се помирљивија политичка клима, која је услов напретка. Спољнополитички курс полако се усмјерава ка Паризу и Петрограду. Закон о штампи има само један члан: “Штампа у Србији је слободна!” Нема забрана и цензуре, мада и владара нападају. Краљ живи скромно, скоро аскетски, за свој посао прима плату за разлику од претходника који су и државну благајну сматрали готово својином. Краљ је врло штедљив, не воли помпу, укинуо је и гардијску пратњу. Редовно недјељом ујутро два сиједа човјека у генералским униформама иду пјешице преко Теразија, народ већ зна да то краљ са својим ађутантом Штурмом-Јуришићем иде у цркву на службу. “Чика Пера” је искрено побожан, на двору се уредно пости, причешћује и обиљежавају вјерски празници. Он је у свему официрски врло тачан и прецизан, лијеже између девет и пола 10 у свој војнички гвоздени кревет, устаје око пет ујутро, једе мало и пије само буковичку воду.

Балкански ратови

Коначно, дошао је и тај велики, дуго очекивани тренутак, као врховни командант војске, 6. октобра 1912. краљ потписује наређење о почетку ратних операција против турског царства, заједно са другим балканским савезницима. Послије велике побједе у чувеној Кумановској бици, као и у другим успјешним операцијама, за непун мјесец дана његова војска је у незадрживом продору тријумфално ослободила Рашку област, Косово, Метохију и Македонију, избивши и на Јадранско море. Послије побједе над Бугарима у Другом балканском рату, Србија ће и званично себи присајединити те нове области. Но, било је мало времена за предах јер су тешки олујни облаци са Запада ишли ка Балкану. Сљедеће године, 1914. Србији је наметнут рат који нити је жељела, нити је могла избјећи, рат који ће прерасти у европску катастрофу. “Чика Пера”, како је народ фамилијарно звао свог краља, болестан и изнурен, своја краљевска овлашћења преноси на престолонасљедника Александра. Био је свјестан да су његова плећа сувише слаба да поднесу напор руковођења у још једном рату, но, при том је чврсто одлучио да заједно са народом и војском подијели и најтежа искушења, која су се са извјесношћу могла очекивати.

Био је стално са војском, храбрио их и подстицао личним примјером као стари војник. Његови силасци са пушком у ров у тренуцима тешких криза на ратишту и повлачење са трупама кроз гудуре снијегом завијане Албаније ушли су у легенду и дали му ореол мученика за отаџбину, обезбјеђујући му трајно поштовање српског народа, али и дивљење Европе и свијета. Страна штампа га је стављала на насловне стране и  доносила хвалоспјеве о њему, писане су му пјесме и рађени портрети.

Сљедећих неколико слика говори доста о једној од најсвјетлијих и најистакнутијих личности српске историје. Кад су Аустроугари већ скоро добили битку на Колубари, стари краљ с пушком долази на положаје Моравске дивизије и држи говор војницима: “Децо моја! Ви сте заклети да браните Отаџбину и свога краља, ја вас разрешавам заклетве краљу. За краља немојте да се борите. Заклетве коју сте дали отаџбини немам право да вас ослободим. Ко може сам себе да разреши, нека остави пушку и иде кући.” Нико се не помаче. Брзо као вихор пронесе се вијест од чете до чете од пука до пука: “Краљ је у рововима”, и војска са новим полетом настави борбу до побједе. Принц Ђорђе ће касније причати Ивану Мештровићу како је оца 1915. затекао негдје на првој линији фронта, како је натукао шајкачу и залегао у рову са војницима: “Једва сам га нашао међу гегулама, па сам му викнуо: “Та погинућеш!” “Ако, то и хоћу”, одговорио ми је. “Ја сам онда пао на колена пред њим и рекао му да га волим што је такав, загрлио га и плакао као мало дете”, додао је.

Војвода Степа му једном поручи да не долази на фронт јер је војска узрујана због великог страдања, па псује и куне и команду и краља.

“Ако, нек псује, биће им лакше”, рече краљ и дође међу војнике, који га с великим поштовањем примише.

Негдје у јесен 1915. потпоручник Михаило Мића Мађаревић чини прави подвиг прелазећи ноћу Саву чамцем код Бежаније са својом групом и доводи заробљене Швабе, да би се сазнале намјере непријатеља. Када је то учинио, по други пут схрван од умора и напетости, брзо заспа, но ускоро га пробудише јер га “треба телефон”. Љут и напола разбуђен рече јетко: “Овдје потпоручник Маџаревић, ко је ...” Са друге стране зачу се: “Овдје Петар...” “Који Петар, имаш ли презиме?”, брецну се Мића. “Овдје краљ Петар ...” Маџаревић се укопа у став “мирно”, а стари краљ му честита и саопшти да је унапређен у чин поручника.

Рудолф Арчибалд Рајс, велики пријатељ, али и критичар Срба, човјек који никоме није ласкао, писао је у свом ратном дневнику са најдубљим поштовањем о краљу Петру: “Било је нечег узвишеног кад човјек види овог старца, овог мудраца, како дубоко жали своју земљу и не говори ништа о својим личним патњама /.../ Стари краљу, ти ћеш остати једна од најплеменитијих фигура овог рата и служићеш за пример свим правим Србима.”

Стари честити краљ је заувијек склопио очи и своју мученичку душу предао Господу у Београду 16. августа 1921. године у 17.30 часова, у 77. години живота. Сахрањен је у крипти своје цркве задужбине на Опленцу.

“Ми смо војници”

Краљ Петар је до задњег дана остао досљедан својим демократским принципима, о чему говори и ова слика. Наиме, послије Крфске декларације, војвода Мишић се обрати краљу:

“... Величанство, сматрате ли ви да данас целу Србију треба жртвовати за некакву заједничку државу, за неко уједињење са онима који мало показују да им је до тог уједињења стало?”

“Ја сам, господине војводо, примио к знању одлуке Владе и Скупштине о том питању и тиме је моја улога завршена”, одговори Петар.

“Опростите, али Ваша је дужност да спречите историјску несрећу српског народа у који га лакомислено гурају наши политичари”, узврати Мишић.

Краљ подиже глас: “Молим вас, војводо, да ми тако самовољно не одређујете дужност, нити да ми дајете право да се супротставим одлукама Народне скупштине и Владе.”

Краљ му се примаче и шапну повјерљиво: “Војводо, нас двојица смо војници, ми имамо право да се у рату не бавимо тим прљавим послом - политиком, изволите послужите се кафом.”

Аутор: Драган Мијовић