Прерано преминули геније, луди самоубица, сликар сунцокрета: све су то клишеи који се јављају на помен његовог имена. Ове године обиљежава се 130. годишњица од смрти великана холандског сликарства Винсента ван Гога.
Ван Гог рођен је 30. марта 1853. године. Добија име по годину дана раније преминулом члану породице. Има петоро браће и сестара. Са својим четири године млађим братом Теом, редовно размјењује писма. Винсент одраста у свештеничкој кући са својим родитељима, а своје дјетињство описао је као “мрачно и хладно“.
Породица је на њега гледала као на неког ко је осуђен на неуспјех. Од сваког посла који би започињао, било да је радио као продавац умјетнина, поморски официр или лаички проповједник, одустајао би врло брзо. Године 1879. сели се у белгијски рударски регион гдје покушава да “живи свој позив“. Изнајмљује стан код једне породице у Кусмесу и живи у сиромаштву. Невоље рудара остављају велики утисак на Винсента ван Гога.
Штавише, он се идентификује с људима који раде у Боринагеу, рударском басену у Белгији. Он своје лице боји у црно како би био један од њих. На крају се ипак хвата пера и овјековјечује животе сиротих људи на својим цртежима. Од некадашњих рудника у Боринагеу данас су остале само рушевине. Један вагон подсјећа на мрачну прошлост. Винсент ван Гог овдје се спуштао на дубину од 700 метара како би осјетио тежину живота рудара. Свом брату Теу писао је да су га шокирали уски ходници и тама која доље влада.
Након избивања по разним мјестима, долази у Нуенен. Понизно се враћа родитељима који га нерадо примају назад. У Нунену остаје двије године: од 1883. до 1885. године. И даље слика тамним бојама: поља и сељаке на раду. Слика без икаквог уљепшавања. У Нуенену, који је сада предграђе оближњег Ајндховена, радовао се свом једноставном животу. Открива тему ткања, као тему за себе. Такође и једноставну и минималистичку архитектуру, типичну за Нуенен.
За скицу “Људи који једу кромпир“, била му је потребна цијела једна зима док је није завршио. Нјегови радови препуни су туге. Поједини ликови изгледају као да имају анатомску грешку. У Нуенену је чак имао и такав луксуз да је имао сопствени атеље. Преко ограде поред куће види се једноставна шупа у којој су настали и “Људи који једу кромпир“. И ту слика минимум једну слику дневно.
Нико није могао ни да појми да ће од овог сликара једног дана постати један од најзначајних умјетника свијета.
