„Живот је вечита борба. Ко сме, тај може. Ко не зна за страх, тај иде напред!".

Иако је други дио познатији, прва реченица пароле војводе Живојина Мишића, укратко описује његов живот.

Дијете са села које је из опанака стигло до највиших српских и свјетских одликовања, савременици су му се дивили, а ореол часног војника и команданта није довођен у питање, ипак је био жртва сплеткарења и каријеризма.

Због политичких превирања три пута је био удаљен из службе и сва три пута враћан.

Данас је он многима синоним за ријеч војвода - што је и титула, не само војни чин, који се даје за изузетне заслуге појединицима.

Фото: Туристичка организација Мионице

- Када кажете војвода прва асоцијација људима је управо Живојин Мишић, не само због величине знања и способности командовања, већ зато што је с њим донета слобода народу и то је преношено с генерације на генерацију до данас - каже за ББЦ на српском Митар Ковач, генерал-мајор у пензији.

Мишић је остао упамћен као командант српске војске који је у Првом свјетском рату извојевао побједу у бици на Колубари.

Његов маневар се и данас изучава на војним школама, а био је и дио ослободилачке Солунске операције 1918.

Војник одлуке

Споменици Мишићу налазе се на градским трговима у Мионици, Ваљеву, а један мањи је и испред Београдског сајма.

Његова реченица с почетка текста већ годинама прекрива рушевине зграде Генералштаба, оштећене 1999. током НАТО бомбардовања тадашње Југославије.

- Постоји комеморативно сећање [...] Он је, до данас, за све режиме остао неспорна личност - каже Миле Бјелајац, директор Института за новију историју Србије.

Мишића су, тврди, војници вољели и бојали су га се, али су знали да је правичан и вјеровали су у његову срећну звијезду.

- Он је био војник одлуке, изузетно интелигентан, далековид у процењивању готово као добар шахиста и знао је да буде упоран у визији и да је наметне - истиче Бјелајац.

Прошао је више од једна вијек откако је у зору 20. јануара 1921. у 66. години у врачарском санаторијуму преминуо Мишић.

- За тих 66 година имао је буран, тежак живот, али и славан. После 100 година он је незаменљив у српској историји - сматра Ковач.

„Случај Хрвати"

У више наврата се претходних деценија у медијима појављивало да је Мишић наводно у једном извјештају краљу Александру Карађорђевићу, послије пропутовања по Хрватској, написао да се покајао због идеје заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца.

Тврдило се наводно и да је рекао да би се требало отцијепити од „Хрвата, а њима дати државу".

Међутим, историчар Бјелајац наводи да је то „легенда и конструкт", јер су се Мишића дохватили и публицисти и новинари, а не само научници.

- Имали су склоности и између два светска рата да неке сопствене мисли и накнадна разочарања стављају у уста покојном војводи, која он није могао да демантује - наводи Бјелајац.

Као примјер наводи и књигу Добрице Ћосића „Време смрти".

- Зна се да је војвода био као изасланик регента Александра два дана и две ноћи у Загребу, када су полагане мошти Зринског у катедралу и то је била највећа југословенска манифестација - наводи Бјелајац.

Напротив, желио је да заврши недовршене југословенске планове, говорио је да „ће да тера Италијане до последњег".

Историчар се детаљно бавио тврдњама да Мишић није био за државу са Хрватима и каже да не постоји ниједан документ у ком се тако нешто наводи, јер је то била званична политика тадашње владе.

- То је био цео концепт, који је био у интересу и српског народа и осталих.

Никад Мишић ништа слично није предлагао регенту - тврди Бјелајац.

Мишић је учесник шест ратова - од Српско-турског рата 1876, преко балканских до Првог свјетског рата.

Поред тога што је био командант прве српске армије на Колубари, био је и дио побједоносне Солунске офанзиве 1918. и први начелник Генералштаба војске новоформиране Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

- Више пута пензионисан и враћан кад је то требало народу - додаје Миодраг Мишић.

Колубарска битка

Колубарска битка у западној Србији, у новембру и децембру 1914, сматра се бриљантном војном операцијом.

Исцрпљену, измучену војску, која је била у доброј мјери и деморалисана и која се „развлачила у каљугама од Дрине до Колубаре", Мишић је успио да извуче у дубину територије централне Србије, остављајући само мање јединице да се боре са непријатељем.

Тим маневром повлачења добио је вријеме за опоравак.

- Успео је да подигне вољу официрском и борачком саставу, консолидује снаге и предложи, а затим изведе операцију која је бриљантна по резултатима.

То је 1914. међу савезницима била прва победничка операција, тад се за српску војску прочуло у свету - јер је мала армија успела да се одупре моћном Аустроугарском царству - наводи Ковач.

Аустроугарски војници нису били само бројнији, већ и добро опремљени, сити и са значајним резервним саставима, додаје.

Од оваца до ордења

Војвода Живојин Мишић рођен је 20. јула 1855. као тринаесто дијете Радована и Анђелије.

Готово 100 година касније, 1947. године, у истом селу родио се Миодраг Мишић, праунук војводиног најстаријег брата Николе.

- Поносан сам на фамилију и на свог војводу - каже Мишић за ББЦ.

Он је кустос и домаћин Куће војводе Живојина Мишић у Струганику у којој је музеј од 1987.

Кућа војводе Мишића је под заштитом државе као споменик културе народног градитељства.

Велики је познавалац лика и дјела славног претка.

- У мемоарима Моје успомене, војвода пред крај живота наводи: 'Родио сам се 7. јула по старом календару у ливади испод шљиве ранке, поред колибе док је моја мајка била планинка, као тринаесто дете'.

„Том детету, пошто је троје старијих било умрло, дали су име Живојин, веровали су у име да га поживи - цитира Мишић.

Мишићи су, према ријечима Бјелајца, дошли прије више од два вијека са Дурмитора, планине у Црној Гори.

Признат је за једног од значајних стратега 20. вијека, а наводно његова стратегија се изучава и на америчкој војној академији на Вест поинту.

Оно што је сигурно је да је то неизоставни дио литературе на Војној академији у Београду и на основним и на специјалистичким студијама.

- Као мали био је као бубица и мрвица - није се одвајао од родитеља до шесте године, тад почиње да чува стоку по овим нашим брдима.

О томе пише: 'Ко није чувао овце и козе и није водио вочиће у орање, тај не зна шта су јади и невоље' - описује Миодраг Мишић.

Стока је, каже, младом Живојину задавала тешке муке - оде у туђе имање или поједе комшијски купус, а он „заради тешке батине".

Фото: Туристичка организација Мионице

Опанци и најљепше одијело

Са 10 година Живојин Мишић одлази у оближњу школу у Рибници.

Иако је учитељ користио прут, Мишић се више плашио Рибничке пећине пуне слијепих мишева.

У тој школи је завршио прва два разреда.

Затим га старији брат Лазар, тада већ војно лице, води са собом у Крагујевац да настави школовање.

- Обукли су му најлепше одело, узјахао је стару кобилу и кренуо преко Сувобора и Горњег Милановца, страхујући само да се кобила не стрмекне у неки јендек - прича Мишићев потомак.

У тадашњој српској престоници дочекују га градска дјеца, која га задиркују због тога како је обучен и како прича, наводи.

- Једног дебељуцу је оборио у прашину и изударао, онако по сељачки, и више га нису задиркивали.

Као дете показао је зубе какав ће да буде - наводи Мишић.

Као добар ђак завршава и шест година гимназије, а затим уписује Војну школу артиљеријску у Београду - ранг данашње Војне академије.

- Завршава је упоредо са ратом, као питомац је отишао у рат са Турцима, то му је било ватрено крштење, где добија и приве чинове - истиче Мишић.

Лујза и официрски бал

Поред стручних предмета учио је француски, њемачки, руски, а касније је говорио и италијански и грчки.

Танцовање - плес, био му је посебно користан испит, каже Мишић, који је учио пред крај студија.

Захваљујући том умијећу на једном официрском балу у Аранђеловцу упознао је Лујзу којом се оженио.

- Она је била Немица, ћерка предузимача који је радио старо здање дворца у Аранђеловцу - каже потомак српског војсковође.

Са њом је добио три сина и три ћерке, али му нису преживели мушки потомци.

Мишић је и током школовања препознат као талентован официр, слат је на војне школе и у Аустроугарску да се дошколује, а у вријеме краља Милана радио је као наставник на Војној академији.

Титулу војводе добио је послије побједе у Колубарској бици.

- Војвода је препознат истовремено као чин, највише звање и највише признање које се могло одати једној личности за заслуге у командовању српском војском.

Народ је те личности доживео као спасиоце и геније који су успели да се одупру најмоћнијим империјама тог времена - каже генерал-мајор у пензији Митар Ковач, који је и предавач стратегије на Војној академији у Београду.

Војни успјеси нису спријечили да Мишић два пута буде пензионисан, а једном склоњен из службе.

Први пут 1904. због наводне повезаности са династијом Обреновић која је свргнута Мајским превратом претходне године, а на власт доведени Карађорђевићи.

- Његовом војном каријером поигравали су се политичари и војници, трудећи се да помраче његову славу - наводи Ковач.

Однос са краљевима

Историчар Миле Бјелајац наводи да је у вријеме припрема за пуч 1903. Мишић био на челу Дринске дивизије у Ваљеву, далеко од свих војних и политичких сплетки.

- Завереници му се нису ни обраћали и њега је пуч изненадио на неки начин - истиче.

Ипак, пошто је био официр за време династије Обреновића годину дана касније био проказан као „њихов миљеник и симпатизер".

- Нису смели да му се јаве на улици или попију кафу с њим - додаје.

Пензија у 49. години му је тешко пала.

- Са места помоћника начелника Генерелаштаба војводе Путника смењен је интригама и нечијим каријеризмом - истиче Бјелајац.

То је донијело и финансијске проблеме.

Помогло му је што је међу војском и даље био врло угледан - официри са Војне академије долазили су код Мишића на часове, да припреме испит из предмета стратегије.

- Објединио је знања у књигу која се користила и у социјалистичкој Југославији - каже Бјелајац.

Мишић је на основу биљежака, промишњања и ослањајући се на теорије врсних стратега Димитрија Ђурића, Клаузевица и Молткеа написао уџбеник Стратегије.

- Те књиге Стратегије можда никад не би било да није био пензионисан 1904. и остављен без примања.

Био је врло разочаран, продао је официрског коња, а касније продао и кућу да би могао да обезбеди мираз за ћерке - каже Ковач, наставник на предмету стратегије.

У војску је враћен 1909. током Анексионе кризе, када је Аустроугарска анектирала Босну и Херцеговину, што је изазвало политичку нестабилност на Балкану.

Убрзо ће доћи до балканских ратова 1912. и 1913. када Мишић поново биљежи успјехе на бојном пољу.

Први балкански рат су против Турске водиле Бугарска, Србија, Црна Гора и Грчка.

У Другом балканском рату на једној страни су били Србија, Црна Гора, Грчка, Румунија и Турска, а на другој Бугарска.

Мишићева велика заслуга је побједа на Брегалничкој бици против Бугара који су изненада напали српске положаје 1913. године, наводи Бјелајац.

Ипак, ни то га неће спасити да у септембру 1913. заједно са цијелим војним врхом Мишић не буде други пут пензионисан и већ 1914. поново враћен.

- То се дешавало и са војводом Путником (...), то је била Србија тог времена - каже Бјелајац.

Иако ће те 1914. године извојевати побједу у Колубарској бици и са војском пјешке прећи Албанију приликом повлачења, почетком 1916. одлуком регента Александра Мишић је по трећи пут уклоњен, овог пута са мјеста начелника Прве армије.

- На седници у Скадру цела Врховна команда била је смењена - хтело се рећи да за катастрофу није одговорна влада већ војска - каже историчар.

Мишић и војвода Путник су послати на лијечење у Француску, када је Мишић као гост француске војске обилазио и Западни фронт.

Одатле је почетком лета 1916. дошао на Крф, где је био „у цивилној одјећи".

Враћен је у службу исте године у септембру 1916, када се војска поново нашла у кризи.

Мишић командује војском и добија битку на Горничеву у Македонији која је омогућила да Битољ буде заштићен. Тоје прва побједа на Солунском фронту.

Живојин Мишић је носилац 39 ордена, наводи Бјелајац.

- У Француској је добио орден Легије части и другог и првог реда, а за заслуге у ослобађању Битоља добио је од Енглеза једно од највиших одликовања - Орден Светог Михајла и Ђорђа.

Од 1818. када је орден установљен до 1916. свега је 40 људи било носилац тог ордена, укључујући и краљевске породице - описује Бјелајац.

Колико је био правичан војник, Ковач наводи да је Мишић и синове слао у борбене јединице, а не „у канцеларије".

"Нису били фотељаши за време рата, већ су били у трупној служби".

Овдашње политичке подјеле нису заобишле ни синове војводе Живојина Мишића.

Александар Мишић стријељан је у Ваљеву 1941. кад се предао Нијемцима „као Дража Михајловић".

Драгољуб Михаиловић био је вођа Југословенске војске у отаџбини, која се током Другог свјетског рата залагала за повратак монархије.

- Кад је формиран Равногорски покрет Дража је дошао у Струганик, јер му је била потребна помоћ војводиног сина Александра.

Кад су дошли Немци да га траже, он се сакрио а а Александар је изашао и рекао да је он Дража Михаиловић, да би прави Дража имао времена да побегне - наводи Мишић.

Тек у Ваљеву признао је ко је и Нијемци су хтјели да га спасу ако почне да ради за њих „јер у себи носи пола њемачке крви".

- Он је, како предање каже, рекао: 'И то пола немачке крви је истекло на бојном пољу'. Није пристао и стријељан је - свједочи Мишић.

- Због тог поступка Немаца се Лујза одрекла протестантске вере - додаје Ковач.

Други син војводе Мишића, Војислав, отишао је у други покрет отпора - партизане, пошто је био руски кадет.

У кући у Струганику, гдје је био штаб четничког покрета, касније је одржан и један од састанака двојице лидера Јосипа Броза Тита и Драгослава Михаиловића.

„Договор браће је био да се не нападају и да сарађују".

Партизани и четници су се кратко борили заједно против Нијемаца, а затим су се све до краја крата међусобно нападали и убијали.

За Војислава проблеми настају тек послије рата.

Усвајањем Резолуције Информбироа 1948. послат је на Голи оток у затвор за политичке неистомишљенике. Он умире 1974. у Београду.

Због односа према непријатељу, али и према заробљеницима српска војска је у Првом свјетском рату стекла међународни углед.

Није записан ниједан злочин према заробљеним аустроугарским војницима.

- У том рату било је много мање ратних злочина него у каснијим, војници су тада много држали до војне етике, а били су и окренути вери и богу - наводи Ковач.

Мишић је био командант пуног профила, са практичним и теоријским занањем.

- Немци су јавно саопштавали да би волели да имају такве официре на челу својих састава - тврди генерал-мајор.

Фото: Лазара Mаринковић ББЦ

На крају рата и послије демобилизације Мишић ће постати начелник Генералштаба новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, али му је здравље већ било озбиљно нарушено.

- Историја показује да кад год се није обраћала дужна пажња заслужним синовима, онда је друштво било и морално и практично на штети - закључује Бјелајац.

Пише: Наташа Анђелковић