Сокочанин Милован Радовић /50/ ни сам не зна колико је гусала направио, али је забиљежио у посљедњих шест година да је из његових руку изашло око 240 ових традиционалних инструмената.

Радовић, инспектор криминалистичке полиције, у слободно вријеме гуслар, одрастао је у породици у којој се вазда његовала православна традиција и гусларска пјесма. Од своје двадесете године бави се израдом овог древног инструмента којим је одушевио купце у свим евопским земљама, Русији, Аустралији и Америци.

-Сада биљежим ко је све од мене купио овај инструмент резбарен са посебном љубављу и пажњом. Осјећам се поносан што су сви људи задовољни њиховим изгледом и звуком- истиче мајстор за гусле.

Радовић гусле продаје преко друштвених мрежа, те купцима у Српској шаље брзом поштом, док се за купце из иностранства сналази на више начина.

Након паузе у поратном периоду, почео је активније да се бави овим хобијем и сада резбари сваки дан по пет-шест часова дневно да би испоштовао купце који желе у својим домаћинствима "имати баш његове гусле".

Он истиче да му за израду једних гусала треба шест до седам дана.

-Гусле правим од јаворовог дрвета које даје најбољи звук уколико расте на висини са доста сунчеве свјетлости. Само у неколико случајева за израду сам користио орахово дрво, које је нешто теже за обраду- каже Радовић.

Прије свега, појашњава он, резбари карлицу гусала од припремљеног дрвета, при чему пази да испоштује димензије и пропорције којима су вични само добри мајстори, како би гуслар могао добро да наштима звук према свом гласу.

Преко карлице се, појашњава, затеже посебно обрађена кожа јарета и у ријетким случајевима нешто мекша и краткотрајнија кожа од јагњета.

-На глави или врату гусала углавном радим фигурице дивокозе и орла - господара висина и литице, те коња као симбола снаге величине око 25 центиметара и веома тражене фигуре светих Ђорђа, Јована, Николе, Василија Острошког, те ликове великана српске историје Карађорђа, Његоша и Вука Караџића, који су и најчешће опјевани уз гусле у епским пјесмама- истиче Радовић.

Радовић напомиње да се цјена гусала се креће од 200 КМ до 1.000 КМ и да зависи од изгледа резбарене фигурице и осталих украса на гуслама, који се сматрају правим малим умјетничким дјелима.

За струне гусала некада се искључиво користила дуга коњска длака, а данас се, наводи, користи обични рибарски силк, али је и даље, додаје, пожељно да је на гудалу затегнута струна од коњске длаке, што даје најбољи звук.

Он води рачуна да сваки детаљ на гуслама од "кобилице", гласница, до рукохвата и најмањих детаља буде урађен на традиционални начин.

Радовић је дугогодишњи предсједник соколачког Гусларског друштва "Романија" које окупља тридесетак чланова, међу којима је десет афирмисаних гуслара који наступају на свим фестивалима и свечаностима широм и ван Српске.

-Љубав према гуслама његујем од рођења у селу Крушевци, гдје се пјевање уз гусле и чување православне традиције преноси са кољена на кољено- истиче Радовић.

Он додаје да израдом гусала допуни кућни буџет, тако да "уложени труд није узалуд".

Радовић нагкашава да је занат израде гусала научио од великог мајстора у том послу Вељка Косорића, без кога је соколачко гусларско друштво остало прије неколико година.

-Косорић је био такав мајстор за гусле да још живи прича да су се људи у Београду опкладили да су Косорићеве гусле платичне, што говори са колико прецизности је дрво било углачано и обрађено- присјећа се Радовић.

Радује га, каже, то да у гусларском друштву на чијем је челу, има младих који ће наставити да његују гусларску пјесму на Романији, како је од памтивијека било.