У предвечерје фебруарског дана, заклоњен од нејаких зимских зрака сунца који су се пробијали кроз ријетку крошњу голих грана јабуке, сједио је у дворишту своје куће у Лозничком Пољу Бато Симић, држећи у рукама српски традиционални инструмент у народу познат као гусле.

Бато је њежно једном руком држао гусле, да се неупућеном чинило да ће му сваког тренутка испасти, док је другом настојао да их смјести у крило да превуче струну преко струне и добије жељени звук, сјетно загледан у овај инструмент који је спасио његову породицу од покоља у Другом свјетском рату.

Настојећи да што удобније смјести гусле, иако томе није био вичан, он је размишљао о чврстој вези породице Симић са Пала и ових гусала, које су наџивјеле један вијек и биле свједок многих народних обичаја, али и истинских ратних трагедија.

- Ове гусле су свједок једног вијека, за њих знамо од 1915. године, када их је на поклон добио мој ђед Милош, али, нажалост, не знамо ко их је и када правио и ко их је поклонио мом ђеду - каже Бато и додаје да се ове гусле у породици Симић налазе пуних 109 година.

Гусле су преживјеле Први свјетски рат, Други свјетски рат, Одбрамбено-отаџбински рат, велике економске кризе, а нарочито оне након ратова, преживјеле су и социјалистичко вријеме и наметнуто братство и јединство, али су увијек чуване у породици Симић, чиме су постале њен заштитни знак.

- Не знам да ли је то било свјесно или несвјесно, али гусле су увијек чуване у нашој породици - говори Симић и наставља причу да их је његов ђед Милош носио под пазухом бјежећи у колони са групом Симића и Савића са паљанских насеља Прибња и Каловитих брда у Подграб и Прачу да се спасе од усташког покоља 1943. године.

Бато Симић додаје да су тада побијени сви на Раковцу, Каловитим брдима и Криводолима који нису стигли да побјегну пред усташким нападом.

Нијемци устукнули пред гласом јунака

Симић наводи да се причало да дјед Милош никада није говорио како треба у збијег понијети кору хљеба или нешто што је неопходно за преживјети, већ су му гусле биле све, њих није никада заборављао и увијек су биле уз њега.

- Кад су се моји Симићи, тад још нисам био рођен, вратили из Подграба и Праче у своје попаљено мјесто на паљанским Каловитим брдима, наставили су колико-толико да преживљавају у ратним условима и, дижући кућу из пепела, једног дана 1943. године изненада су у кућу упали њемачки војници са намјером да докрајче оно што је остало иза усташа - прича Симић.

Он објашњава да се кућа његове породице Симића, у коју су упали Нијемци, налазила на Каловитим брдима на Симића кривини, те да је подигнута муком из паљевине и да се близу ње налазио неки хан, некадашња стара кафана.

- Кад су Нијемци упали у кућу, примијетили су за њих необичан инструмент окачен на неравном зиду поред иконе Светог Николе - истиче Бато Симић.

Њемачки војници су се распитивали шта је то, како се користи, чему служи и има ли неке звуке, док им је дјед Милош настојао да објасни онолико колико је, у страху за живот своје породице, могао да каже, али је с много муке успио да објасни да се за струне гусала и гудала користи длака коњског репа и да се покретима гудала преко струне ствара жељени звук различитог интензитета додирима прстију.

- Њемачки војници су се смијали више ономе како је Милош објашњавао, јер га нису потпуно разумјели, па су тражили да конкретно произведе звук, али када су га чули како успијева да усклади свој глас са звуцима гусала, уз ријечи пјесме о Старини Новаку, нису се више смијали нити су били одушевљени, напустили су кућу без ријечи, поштедјевши и дједа и све његове укућане - говори Бато, сјећајући се те приче коју му је отац више пута испричао.

Ко зна шта би се десило да није било тих гусала чији су звуци њемачке војнике вратиле у реалности и подсјетиле да су ипак људи који су се далеко од својих кућа нашли на туђем, наводи Бато.

Фото: srna.rs

Породица држи до части, слободе и отаџбине

Бато истиче да су Симићи традиционална породица која држи до части, слободе и отаџбине.

- Породица Симић је старој паљанској цркви посвећеној Успењу Пресвете Богородице у давна времена поклонила кандило, које, треће по значењу, и сада служи у овој цркви - прича Бато и додаје да је 11 момака Симића страдало у албанској голготи у Првом свјетском рату, да их је 11 учествовало у пробоју Солунског фронта, док их је 17 погинуло у Другом свјетком рату.

Сви Симићи који су дали животе за слободу и одбрану српске државе у борби против страних окупатора и домаћих непријатеља уклесани су за вјечност у Цркви Светог Георгија на Равној Романији.

Напомињући да се у вријеме Другог свјетског рата у Симићима, Савићима и другим паљанским породицама никада није говорило о Титу и партизанском покрету, јер су многи од њих били у војсци Краљевине Југославије и одани краљевској породици Карађорђевић, Бато Симић указује да је овај крај остао вјеран традицији и да се у ратним приликама спасавао на разне начине, најчешће збјеговима у страху од усташа и Нијемаца.

- Послије рата, партизанска власт је прикривала све усташке злочине које су починили на Палама и околним селима и немилосрдно кажњавала сваког оног ко би било шта рекао о страдању српског народа на паљанском подручју и шире - наглашава Бато.

Фото: srna.rs

Гусле памте

Бато Симић је донедавно живио и радио на Палама, да би живот са породицом наставио у близини Лознице, тачније у Лозничком Пољу, вјерујући да је пресељењем, не прекидајући везу са Палама, остао да живи у истој или двије српске државе, свеједно је.

Књига "Осамдесет година ћутања" о усташким злочинима у паљанским селима 1943. године, аутора Лазара Шкобе и Бранислава Крљаша са Пала, потврђује наводе Бате Симића о усташким злочинима о којима је говорио.

У тој књизи, чија је промоција недавно одржана у Зворнику, аутори наводе да је 1943. године најзлогласнија и најмонструознија усташка формација "Црна легија" под вођством Фрање Судара дошла на Пале и поубијала све што није побјегло, посебно најугледније домаћине и дјецу.

У књизи је наведено да су усташе из те злогласне легије ушле и у паљанско село Јеловце у пет новембарских дана 1943. године, те само у том селу убиле 326 припадника српског народа, према аутентично прикупљеним подацима.

Гусле памте и ове страшне догађаје.

Пише: Милорад Гутаљ