Хабјановић Ђуровић: „Тамо где је Она“ је књига коју сам чекала деценијама
05.11.2025. 10:40
0
ИЗВОР: dan.co.me
Пред читаоцима је други том романа Љиљане Хабјановић Ђуровић „Тамо где је Она“. Ово дјело наставља пут започет првим томом, објављеним прошле године, у коме ауторка прати судбину иконе Богородице Филеримосе – кроз Ефес, Антиохију, Константинопољ и Родос.
У новом наставку, који одмах по завршетку Међународног београдског сајма књига стиже у књижаре, икона наставља путовање преко Малте и Русије до Србије и Црне Горе.
Ауторка открива да су уз икону од Родоса увијек биле и двије велике хришћанске светиње – рука Светог Јована Крститеља и честица Часног крста, на којем је распет Господ. Управо око ових светиња, као и људи који су их чували и поштовали, гради се овај изузетни роман који прожима историју, духовност и умјетност.
– Важно је рећи да су од Родоса уз икону увeк биле још две велике хришћанске светиње: рука Светог Јована, којом је захватио воду из Јордана и крстио Господа, и честица Часног крста на којој је Господ разапет. Као у првом, и у другом делу романа читамо несвакидашње и драматичне исповesти људи из разних епоха. Сви они различити су међу собом, али све их повезују љубав према икони и љубав према Пресветој Богородици. Та љубав их чини спремним за многе подвиге и многе жртве - наводи књижевница у интервјуу за „Дан“.
Ријеч је о књизи коју сматрате својим животним дјелом. Зашто?
– Ако под животним делом подразумевамо оно најбоље што смо урадили, роман „Тамо где је Она“ то јесте. У тој књизи објединила сам своја знања из историје, историје уметности и теологије, своје књижевно умеће и сву мудрост и искуство које ми је даровао живот. Усуђујем се да кажем да сам написала књигу коју сам чекала деценијама.
Прича коју сте написали обухвата двије хиљаде година и може се читати и као историја свијета. Како су текла Ваша истраживања?
– Некако се десило да сам од 2003. до 2024. обишла сва места (осим Антиохије) у којима је боравила икона и где су живели јунаци романа. Нека од њих посетила сам поново током рада на роману. Прочитала сам обимну литературу. Сви којима сам се обратила били су врло предусретљиви и спремни да ми помогну у истраживању и прикупљању грађе. Као да ме је на свакога од њих упутила сама Мајка Божја. Историчари, архивари и истраживачи са Малте, из Русије и Србије проналазили су ми важна документа. Преписку са њима обављао је мој син, који је и преводио документа са енглеског и руског. Њ.К.В. принц Александар допустио ми је да два пута обиђем дворску цркву на Дедињу и видим скривницу у којој су почивале највеће хришћанске светиње. Разговарала сам са малтешким витезом Антуном Сбутегом, аутором књиге „Икона витезова“. Моју молбу да се сретнемо прихватили су архимандрит Марко Калањ, монах острошки и цетињски, и митрополит црногорско-приморски Јоаникије, јунаци романа. Имала сам и посебне саветнике за грчки, италијански и руски језик, којима сам се обраћала током рада, како бих употребила правилну лексику.
Један од јунака романа је и архимандрит Марко Калањ, који је открио шта су то службеници Државне безбједности узели из манастира Острог.
– За Марка Калања сазнала сам из литературе и одлучила да га потражим. Много сам желела да лично упознам човека кога је за овај велики подвиг одабрала сама Мајка Божја. Преко оца Романа са Острога добила сам Марков број, јавила му се, објаснила шта радим и замолила га да се видимо.
Он је прихватио, и средином априла 2021. посетила сам га у Подгорици. Врло сам захвална што је тај достојанствен, смирен, речит и мудар човек пристао да ми исприча своју причу. И још ми је допустио да му се јављам током рада, кад год ми се отвори ново питање.
Пишете надахнуто о литијама у Црној Гори. Да ли и оне имају неке везе са иконом?
– Споља гледано, руку Светог Јована, честицу Животворног крста и икону Богородице Филеримосе донио је у Црну Гору, под Острог, краљ Петар Други, уверен да су у несигурном времену светиње ту најсигурније. Али, када пратимо пут иконе од Ефеса до Острога, јасно видимо да је она била свуда где је вођена борба за хришћанску веру, битка за душе људи и њихово спасење. И постаје нам јасно да је икона дошла под Острог и остала у Црној Гори да би једнога дана својом невидљивом силом покренула и охрабрила цели народ да брани све светиње. Ја сам задивљена том беспримерном борбом за светиње, тим величанственим и јединственим духовним подвигом, каквог у Црној Гори, и шире, никада раније није било. Задивљена сам снагом народа који је исказао љубав према својој Цркви, истрајао у вери и одбранио светиње.
Драгоцјена казивања
Колико Вам је, док сте се спремали да пишете роман, помогао митрополит?
– Митрополит Јоаникије давно је почео да ми помаже, а да тога нисмо били свесни ни он ни ја. Наиме, руку Светог Јована и честицу Часног крста први пут сам видела и целивала 1995. године са благословом тадашњег игумана манастира на Цетињу Јоаникија. Када смо први пут ишли у Свету земљу, о Крстовдану 2004, наш духовник у име Српске православне цркве био је владика Јоаникије. Он нас је причестио после службе крај гроба Пресвете Богородице. У то време писала сам роман "Свих жалосних радост", којим сам започела свој циклус књига љубави према Мајци Божјој. Када сам започела пету књигу из тог низа, роман „Тамо где је Она“, он је, као саборац и наследник митрополита Амфилохија, био најпозванији да ми прича о икони и борби за светиње. Разговарали смо два пута, 2021. и 2025. године. Тако је затворен круг започет 1995. у манастиру на Цетињу. Казивања митрополита Јоаникија била су ми драгоцена и допринела су лепоти и аутентичности романа.
– Памтим га као горостаса међу људима. Као Василија нашег времена. Као духовника који не кори и не захтева. Као човека широког ума и широке душе, који је поштавао моју слободну вољу и када сам грешила. Као човека који је умео поступцима да покаже неку суптилну и уздржану њежност. Није чудо што су га људи звали ђедо. Памтим га са великим поштовањем и љубављу. Захвална што ме је примио под своје духовно окриље. Свесна да је сваки сусрет и разговор са њим био неизмеран дар Божји. Знам колико би се радовао овој књизи, посебно њеним задњим поглављима. И да би ме, када прочита рукопис, дочекао са: „Ево мени моје Мрвице!“, као што ме је увек ословљавао именом лика из романа у коме би ме препознао. Само Мајка Божја зна колико ми недостаје!
Рука Светог Јована и честица Часног крста налазе се у Цетињском манастиру. Икона је изложена као експонат у музеју на Цетињу. Да ли јој је ту мјесто?
– Није, и не може бити! Али, хајде да се прво подсетимо како је икона стигла до музеја. Године 1952. држава, оличена у службеницима Државне безбедности, отела је све три светиње из манастира Острог. Није их купила, није их добила на поклон. Отела их је. Крајем осамдесетих, држава је вратила Цркви руку Светог Јована и честицу Часног крста. Икону је поклонила музеју. Поклонила је туђе. Овај правни преступ учињен је са образложењем да су рука Светог Јована и честица Часног крста реликвије, а икона уметничко дело. То, наравно, није тачно. Још у IX веку, на Седмом васељенском сабору, утврђена је суштина иконе и разлика између иконе и слике. Икона се живопише са страхом Божјим и приступа јој се са страхопоштовањем. Уметничко дело, чак и највеће љепоте и вредности, носи само ту љепоту и вредност. Икона носи светост. Човек се диви Да Винчијевој Мона Лизи или Ван Гоговим Житним пољима и Сунцокретима, али пред иконом се крсти и моли. Јер, преко иконе се долази до Бога.
Дакле, икона је светиња. А светињи је место у цркви. Уметничким делима место је у музеју. Они који, вођени разним интересима, своде икону Богородице Филеримосе на обично уметничко дело, тако оспоравају њену светост. И само још да додам: црногорски главари урадили су са иконом оно што су касније покушали да ураде са свим светињама.
Има и оних који сматрају да икона може бити изложена у музеју, и као доказ наводе примјере неких других икона које су такође у музејима.
– То што још неко греши, не може бити ни пример ни оправдање да се грешка и грех умножавају. Посебно када се зна ко је, како и из којих разлога сместио иконе на за њих недостојна места. А ево, и то се светогрђе полако исправља. Како су ми писали моји пријатељи из Русије, недавно је Третјаковска галерија вратила икону Света Тројица славног Андреја Рубљова законитом власнику — манастиру Светог Сергија Радоњешког, и она сада шири свој неугасли сјај са иконостаса крај моштију Светога. То је добар пример свима који држе туђе.
Посљедње поглавље овог романа представља још један Ваш омаж Црној Гори, завичају Ваших преткиња о којима сте писали у свом већ култном роману „Женски родослов“.
– Тај дио романа, насловљен као исповест списатељке Мрвице, говори о неким затвореним круговима. Још једном потврђује да ништа није случајно. Да све што нам се дешава има неки смисао и води ка неком предодређеном исходу, мада нам то у тренутку дешавања често остаје скривено. Када смо први пут посетиле Цетиње 1964. године, баба ме је одвела до ћивота Светог Петра и послије ми на гувну испричала како је Светитељ својим благословом обележио рођење моје мајке. Три деценије касније, 1995, ја сам, осим руке Светог Јована и честице Часног крста, целивала и мошти Светог Петра, заштитника моје мајке. Неизмерна је била моја радост када сам схватила да сам тај последњи дио романа, који почиње управо мојом првом посетом родном месту моје мајке, завршила баш на дан њеног рођења, 23. августа. То доживљавам као посебан благослов и Светог Петра Цетињског и Мајке Божје.