Босна у то авнојевско вријеме бијаше мирна, ућуткана и уљуљкана у авнојевском гнијезду, закрпљена, али чиста и испеглана удбашком пеглом као ислужена вјенчаница. Пјесник би то другачије рекао: “Добре душе, кад јој ребра пучу!“ Али, нећемо сада о томе. Овдје је веселија тема и пуна узбуђења, чега се најрадије сјећају житељи приградских насеља.

- Једно вријеме највише чуда дешавало се на циркус-плацу у Сарајеву - присјећа се Алекса Космајац. То је утрина, ливада, ледина, западно од Маријин Двора (на једном дијелу је сада хотел „Холидеј Ин““). Преко тог простора саобраћао је трамвај „јединица“ према Новој Жељезничкој станици. Касније су изграђене нове високе стамбене зграде, а преко пута и зграда Извршног Вијећа, те до ње зграда Скупштине БиХ и Филозофски факултет.

На тој ливади, с времена на вријеме, растуране су циркуске шатре, рингишпил, лунапарк, кућа забаве и страве. Било је  скокова на трапезу без заштитне мреже. То је био забавни центар, сарајевски „Дизниленд“, или „Лас Вегас“. Тих давних 70-тих година 20. вијека циркус је долазио два до три пута годишње. Најприје дођу камиони чији су шатори ишарани лавовима, слоновима, жирафама - све то у жарким бојама и великих димензија.

Ми Хрешани и становници Биоска напуштали смо пољске радове. Синове, кћери, унуке, баке, дједове за руке, спустимо се низ ове стране до Башчаршије, а одатле ко ли трамвајем, а ко ли шетњом, уз разгледање излога, па на Маријин Двор. Пред шатром узмемо карте и уђемо унутра, гдје су сједишта постављена у облику полумјесеца.

На високој шатри било је много конопаца, свјетиљки. Свјетлост се подешавала према појединим тачкама: гутачи ватре, летачи на трапезу, хватачи руке у зраку, стављање главе у зјале лавова, пролазак лавова и мајмуна кроз обруч, стајање слонова на задње ноге и на постоље. Прије тога, поједине тачке могле су се видјети на рекламним паноима, свуда по граду и његовој околини.

Фото: М.Ђерковић

Данас се на те табле лијепе портрети политичара пред изборе, а прије њих голишаве пјевачице на којима се обавезно види дио кравате за прве и дубоки деколте за друге. Они су на тим таблама остајали док их вријеме не уништи.

На представе се долазило и из бројних насеља из Источне и Средње Босне. Зато су понављане и по неколико пута  у току дана. Разноврсна публика доживљавала их је на различите начине: вриском, плачем, дрхтањем, избезумљеним очима. Било је и бјекстава из шатре, нарочито млађег свијета. Старији свијет се устручавао и гушио страх у себи пред млађим нараштајем. Хрешани и житељи Биоска имали су тему разговора послије тога мјесецима. При том је свако имао своју причу, која му је најдуже остала у сјећању...

Текст преузет из књиге Мојсија Ђерковића - Источни Стари Град.

За Катеру приредио Горан Каришик.