Првобитно занатлије-туфегџије /пушкари/, а затим угледни и спретни трговци, Хаџивуковићи из Фоче једна су од најзначајнијих грађанских српских породица у БиХ пред крај робовања под Турцима, а потом и под Аустроугарима, у вријеме јачања српске интелигенције и духовног препорода када се материјално богатство није стицало само за себе, већ и за род и Цркву, просвјету и свеопшти народни напредак.

Ако се сама ријеч богат, тумачи коријеном бог- што значи онај који даје, давалац, онда се за српске грађанске породице у Фочи, a међу њима посебно за Хаџивуковиће,  може рећи да су биле истински богате, јер су за очување српског имена, ослобођење и уједињење српства несебично давале своје знање, труд, рад и свој иметак, а напослијетку и своје животе.

Хаџивуковићи су учествовали у свим бунама против Турака, градили су и материјално помагали, са осталим фочанским Србима, српску основну школу и Цркву Светог Николе у Српској Вароши, предводили црквено-школску општину, „Српски соко“, „Побратимство“, Српско пјевачко друштво „Свети Сава“, утемељили и помагали Српско друштво „Просвјета“.

Били су међу најпознатијим и највјештијим туфегџијама на овим просторима. Њихове пушке, које је надалеко пратио добар глас, осим одличним квалитетом, одликовале су се и великом умјетничком вриједношћу и биле су права ремек дјела украшена драгим камењем и шарама од сребрне жице.

Још за вријеме Турака, дакле прије доласка Аустроугара, који ће забранити израду пушака и дугих ножева, са заната прелазе на трговину за коју показују изузетан дар и предузимљивост. Као да им је интуиција, то њихово богом дано шесто чуло за предвиђање пословних потеза, дошапнула да на вријеме напусте туфегџијски занат. Током 19. вијека развијају велику трговачку мрежу и преко Дубровника тргују понајвише са Трстом и Венецијом.

Хаџивуковићи су међу првима били и у великим српским страдањима. Убијани су и одвођени у логоре 1914. од Аустроугара, а 1941. од усташа.

У освит Првог свјетског рата, у љето 1914. међу шесторицом најугледнијих фочанских Срба, истакнутих родољуба, који су стријељани на два моста у Фочи, нашла су се тројица Хаџивуковића- браћа Ђорђе и Нико и њихов рођак Милан, који је неким чудим преживио стријељање, а затим и тамновање у аустријском логору у Араду.

Неколико деценија касније, услиједиће одовођење фочанских Срба у хрватске логоре, а из брижљиво састављеног породичног родослова може се видјети да је на десетине чланова ове фочанске породице скончало у Јасеновцу и Старој Градишци. Међу њима и Миланов син Живојин Хаџивуковић, студент економије у Београду и Јевросима Хаџивуковић, супруга Влада Хаџивуковића, најбогатијег Фочака између два рата.

Хаџивуковићи су учествовали у оба антифашистичка покрета, гинули су и као партизани и као четници, борили се на Сутјесци, Сремском фронту...

ПОРИЈЕКЛОМ ОД ТОМИЋА, КНЕЗОВА ИЗ ЈУНАЧКОГ ДРОБЊАКА

Ова знаменита породица потиче из области Дробњак у данашњој Црној Гори, али што је важно истаћи, у вријеме када је њихов предак Вуко Томић доселио у Фочу, то подручје је била стара Херцеговина у оквиру Османског царства, баш као и фочански крај.

Херцеговачко племе Дробњак ће у састав Црне Горе ући у другој половини 19. вијека, након српско-турских ратова и Херцеговачког устанка, што ће бити званично потврђено 1878. године на Берлинском конгресу.

Фото: Фб "Друштво љубитеља историје"

Исте године Босну и већи дио старе Херцеговине, па тако и Фочу, запосјешће Аустроугарска, чиме ће се подијелити ово историјско подручје које је вијековима имало заједничку судбину. Аустријском окупацијом промијењен је „јарам за јарам“ и заустављено присаједињење Босне Србији, а Херцеговине Црној Гори, чему се тежило устанком од 1875. до 1878. године.

Додатну подјелу Херцеговине на окупираном подручју направила је Аустроугарска 1885. године, одвајањем фочанског среза од Херцеговине и припајањем Босни, односно сарајевској области. Слично је урадила и Српска православна црква након Првог свјетског рата и уједињења, када је Фочу и Чајниче изузела из Херцеговачке епархије и припојила Дабробосанској митрополији.

ТРАВНИК-НИКШИЋ-ДРОБЊАК-ФОЧА

Ако се иде даље у прошлост и прати лоза Хаџивуковића, долази се до занимљивих података о кретањима српског становништва након пада под Турке.

Томићи из Дробњака, од којих поријекло воде фочански Хаџивуковићи, потичу од племена Новљана, које је у Дробњак доселило са подручја Рудине и Бањана између Никшића и Билеће. Претходно су Новљани у тај крај Херцеговине стигли, како то наводе историчари и етнолози,  са подручја Травника у средњој Босни, а након доласка Турака 1463. године.

У условима „или вјеру мијењати или се селити“ одабрали су ово друго, пише историчар, етнолог и географ Светозар Томић у свом дјелу „Дробњак-Пива-Бањани“, а на основу веома живог предања које се, како истиче, сачувало међу Дробњацима.

Бјежећи од турског зулума прво су се населили у херцеговачким планинама у близини Никшића, а када је и на том подручју притисак турских освајача постао неиздржив, половином 16. вијека, помјерили су се у још височије планине- једни на сјевер у Дробњак, угнијездивши се под сами врх Дурмитора, на подручје данашњих општина Шавник и Жабљак, међу њима и преци Хаџивуковића, а други на југ, у Црну Гору под Ловћен, међу којима су били и преци породице Петровић Његош, која ће касније владати Црном Гором.

Томићи, од којих су постали Хаџивуковићи, потичу од обер-кнеза Томе Балотића (1598-1634.) и то од његовог сина, војводе и обер-кнеза Стјепана Томића. Отац Томе Балотића био је кнез Никола Балотић, који је 1612. погинуо у чувеном боју на Чегру. Од Томића су, како појашњава историчар Светозар Томић, и Јегдићи и Сератлићи. / Народно предање које се очувало у Дробњацима тврди да је Стјепан био брат чувеног  харамбаше Мијата Томића. /

Историчар Светозар Томић 1902. године пише да „породица Аџивуковића у Фочи и данас у Превишу има своју зидину и кућевни миљћ- земљиште што је око куће и на коме је сама кућа“, а да се отприлике прије сто година одселила из Превиша и „пређе се звала Томићи, но по деди Вуку, који је ишао у Јерусалим, прозову се Аџивуковићи“.

Томић наводи да у Дробњаку постоји и зидина Јоксима, дједа Вука Караџића, који се са сином Стефаном 1737. године из Петњице преселио у Тршић код Лознице. Такође, нашао је и зидину оца Младена Миловановића, војводе из Првог српског устанка и предсједника Правишествујушчег совјета из доба Карађорђа, „па и сад се зове Милованова зидина“.

Фамилија Томић одувијек је давала племенске кнезове, а посљедњи изборни кнез дробњачки који је имао царске фермане, како прецизира Светозар Томић, био је кнез Шћепан, „а звали су га и Амза Томић и умро је 1861. године“. 

О кнежевству у Дробњака пише и лист „Глас Црногорца“ 1888. године наводећи десет најзнаменитијих породица у Дробњаку, „које су увијек рађале људе и јунаке“, а међу којима су Томићи на првом мјесту. „Кућа Томића имала је кнежевство и оно је било нашљедно, другога није могло допасти осим Томића...“

ХАЏИ ВУКО ТОМИЋ

Крајем 18. вијека, млади занатлија Вуко Томић, рођен 1765. године, како се наводи у родослову, доселио се са Превиша из Дробњака у Српску Варош у Фочу, која је у Херцеговачком санџаку била важан занатско-трговачки центар.

У Фочи се Вуко Томић бавио израдом оружја и постао је имућан домаћин и као такав отишао је у Јерусалим, на Христов гроб, гдје је по тадашњем обичају добио титулу хаџија, наводи се у родослову Хаџивуковића.

Родослов је, на основу докумената из Народне бибиотеке Србије и породичног предања, 1987. године у Београду саставио Љубомир Ковачевић, а у Фочи га посједује и Мира Јелић Хаџивуковић, унука Ника Хаџивуковића, који је био праунук хаџи Вука Томића.

Вуко Томић са првом женом, чије име родослов није упамтио, имао је два сина, а са другом Росом Околиш из Мостара још четири сина. Од шест Вукових синова, тројица су млади преминули од туберкулозе, а тројица су имала потомство и то велико и разгранато, па су Хаџивуковићи, које је одликовало велико прегалаштво и умјешност у свему што су радили, већ половином 19. вијека били једна од најбројнијих и најимућнијих фочанских грађанских породица.

ЏЕФЕРДАР ХАЏИВУКОВИЋА У МУЗЕЈУ НА ЦЕТИЊУ

Алија Бејтић у свом познатом дјелу “Повијест и умјетност Фоче на Дрини”, наводи да су се туфегџијским занатом у Фочи бавили и православни и муслимани. Међу муслиманским мајсторима овог заната издваја породицу Рамовић, а међу православним Радовиће, односно Шундарике, и Хаџивуковиће, за које каже да су се по свом занимању звали и Туфегџићи.

Фочански пушкари ковали су, опремали и поправљали двије необично луксузне врсте пушака: џефердаре- дуге и врло скупе пушке /назив потиче од арапског џевхер- накит/, украшене седефом, драгим камењем и сребрним везом, те пушке пећанке- кратке пушке запасњаче, такође, богато украшене, али нешто другачијом техником украшавања, назване по граду Пећи, гдје су се најприје израђивале.

  Нико Хаџивуковић, дјед Мире Јелић, са пушком запасњачом

Француски геолог Ами Боуе, пише даље Бејтић, у првој половини 19. вијека обишао је јужнословенске крајеве у турској царевини и оставио је важан запис о фочанским ножевима и пушкама изузетне умјетничке вриједности. 

По квалитету и љепоти ножева, чијом израдом се углавном бавило муслиманско становништво, Боуе каже да је Фоча предњачила и била у рангу са Цариградом, а исто тако значајну и велику улогу имала је и у изради пушака.

- Дамасциране пушке зову се џевердени или џеверлије. Оваквих има нарочито у Херцеговини, у Црној Гори и у Арнаута, а многе од њих прављене су у Фочи - наводи француски научник.

Надежда Хаџивуковић из Новог Сада, супруга универзитетског професора и српског научника свјетског гласа Стевана Хаџивуковића, Владовог сина, а Мојовог унука /Мојо је унук хаџи Вука Томића/, прича да се једна таква пушка коју су израдили преци њеног мужа налази у музеју на Цетињу.

- Када смо обилазили Црну Гору, у музеју на Цетињу, Стеван је препознао пушку из њихове куће, јер они су се одавнина бавили израдом оружја. У музеју је писало да је пушка пореклом из Фоче, а власник непознат, међутим, он је знао да је из њихове куће, али никад није хтео да се бави тиме, да тврди чија је, само ју је препознао, тако је мени пренео. Његови преци учествовали су у свим устанцима на српској страни против Турака - каже Надежда Хаџивуковић.

БОРЦИ ЗА СРПСКУ АУТОНОМИЈУ И УТЕМЕЉИВАЧИ „ПРОСВЈЕТЕ“

Праунук хаџи Вука Томића, чувени љекар Ристо Јеремић /син Вукове унуке Ристе Хаџивуковић/ са студија у Бечу и Грацу донио је у Фочу напредне идеје, па је 1893. заједно са рођаком Миланом Хаџивуковићем покренуо „Српски соко“, први у БиХ, а затим и Трезвењачко друштво „Побратимство“. 

Из друштава „Српски соко“ и „Побратимство“, убрзо ће се у БиХ развити велики покрет младе српске интелигенције чији ће један од носилаца бити Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“. У јулу 1902. године, 29 српских интелектулаца у БиХ, међу којима и Ристо Јеремић, упутили су проглас српском народу да прихвати и помогне оснивање Српског друштва „Просвјета“, које би пружало материјалну помоћ ђацима и студентима, те радило на просвјећивању народа, што је наишло на позитиван одјек у народу.

Фоча 1892. године, стоји други слијева Димитрије Хаџивуковић, први здесна Ђорђе Хаџивуковић, сједи на клупи у средини Нико Хаџивуковић, сједи на поду први здесна Вуко Хаџивуковић

Позив да се учлане и прилозима помогну оснивање „Просвјете“ са одушевљењем су прихватили и Хаџивуковићи из Фоче, који ће постати велики добротвори овог друштва и једни од његових утемељивача. У кући чувених трговаца, синова Сима Хаџивуковића, Ника и Ђорђа, који су били први рођаци Риста Јеремића и данас се чува плакета „Просвјете“ из Сарајева из 1905. године. На плакети је приказано како „Просвјета“, у лику жене са високо подигнутом бакљом, поздрављена од ђака, дијели ловорове вијенце српским прегаоцима, утемељивачима овог друштва. На плакети пише „Просвјета своме члану утемељачу - Синовима С.Х.Вуковића“. 

Унук хаџи Вука Томића, Симо Хаџивуковић, рођен 1830. године, брат мајке Риста Јеремића, био је угледни фочански трговац. Симо је са супругом Маром Ћирић из Мостара имао пет синова и двије ћерке. Синови су наставили породични посао, тргујући разним врстама робе, поготово текстилом и одјећом коју су набављали из Трста и Венеције, те „колонијалном робом“ набављаном из европских колонија- кафом, шећером, зачинима...

- Помагали су сиромашнима, зидали су цркву, давали за цркву и школу, тада су иначе сви богаташи пуно давали за народ, није било ниједног да није помагао - прича Никова унука Мира Јелић.

Браћа Нико и Ђорђе, наводи Мира, цијелог живота били су нераздвојни, много су се вољели и живјели су у породичној заједници. Заједно су отворили дућан, фирму под називом „Синови Сима Хаџивуковића“, а када су довољно зарадили заједно су и кућу купили, да би се исте те године заједно и оженили- Нико Војисавом Сунарић из Власенице, а Ђорђе Персом Мазић из Фоче. Са њима је живио и најмлађи брат Димитрије, док су старија браћа Тодо и Јово, имали засебне послове и живјели су одвојено.

Двојица браће од дјетињства се нису раздвајали, а заједно су и мученички пострадали.

- Стари народ је говорио да браћа или сестре не треба исте године да се жене или удају, јер то доноси несрећу, како се вјеровало - прича Никова унука.

Мира се даље присјећа породичне приче да су Нико и Ђорђе 1909. године порушили стају уз кућу да би направили још двије собе, а када су мајстори откопали темељ појавиле су се змије, двије велике и више малих.

Нико и Војисава Хаџивуковић, у мајчином крилу Мирина мајка Марица

- Ђед Нико убије једну, аџо Ђорђе убије другу и крену да убију и мале, а мајстори који су се враћали са ручка повикаше „Не газда ако бога знаш, то су темељаче, оне не ваља да се убијају“. Неколико година касније, њих двојицу убиће Аустроугари, а имали су намјеру да убију и њихову дјецу и жене, које су позвали на сахрану, али их је један муслиман упозорио да нипошто не иду, јер су раке спремљене и за жене и дјецу - преноси Мира ђедово страдање, повезујући га са старим вјеровањима.

Народ је на тај начин покушавао да објасни несреће које су погађале најбоље међу њима, али је јасно да су ова два велика родољуба страдала управо због родољубља и свега што су учинили да се очува српско име у најтежим временима под туђином.

Иза Ника и Ђорђа, истакнутих чланова „Српског сокола“, који су 1914. убијени као таоци на мостовима у Фочи и Броду на Дрини, остало је 16 дјеце.

Нико је имао једног сина и седам ћерки, а Ђорђе три сина и пет ћерки и све их је подизала Никова супруга Војисава, јер је Ђорђева супруга Перса преминула још током Првог свјетског рата.

Оставши без својих хранитеља, успиједиле су мукотрпне године за ову многочлану породичну заједницу.  Мира прича да су дјеца, међу којима је била и њена мајка Марица, како су стасавали, једни друге школовали- како једно заврши школу и запосли се помаже млађем и породица се тако, упркос веома тешком стању након губитка носилаца домаћинства, полако опорављала.

ПОРОДИЧНО СТРАДАЊЕ У ДВА РАТА НА ДВА МОСТА

Тек што су стали на ноге, долази Други свјетски рат и ново страдање. Ников син јединац Данило, припадник Југословенске војске у отаџбини, како прича Мира, замјеник команданта у четничком штабу у Фочи, и његова сестра Дара, потпредсједница женског Равногорског покрета у Фочи, на крају рата одступали су са црногорским и херцеговачким четницима у Словенију.

Након што су их партизани заробили у мјесту Зидани Мост, Дара је враћена у Босну и осуђена на робију, а Данило је убијен и бачен у једну од словеначких јама.  

- Млађе су вратили да их прешколују на комунизам, а сви који су били старији су стријељани, тако и мој ујак Данило. Ујко Боривоје, Ђорђев син, који је био у Равногорском покрету на почетку рата, осуђен је на четири године  затвора у Зеници, а тетка Дара је исто било осуђена на четири године робије, али је наишла амнестија и након пет-шест мјесеци у затвору је пуштена, имала је тада 21 годину - прича Мира.

Отац и син, Нико и Данило Хаџивуковић, страдали су у два свјетска рата на два моста- први од Аустријанаца на мосту принца Карла у Фочи, а други од партизана на Зиданом Мосту у Словенији.

Погибија Никовог сина, није једино страдање потомака Сима Хаџивуковића у Другом свјетском рату. Од Никове сестре Ане, која је била удата за фочанског трговца Стјепана Јовичића са којим је живјела у Сарајеву, усташе Макса Лубурића 1945. године убиле су двије ћерке- Јованку и Мару, те унуку Мирјану, Јованкину ћерку.

У рату је страдао и Симов унук, Анин син Татко Јовичић, а у Бици на Сутјесци у партизанима је погинуо Блажо Хаџивуковић, син од Никовог најмлађег брата Димитрија. Усташе су убиле и Василија и Света Хаџивуковића, синове од Риста Хаџивуковића /Ристо је син од Симовог брата Василија/. У партизанима су погинули и њихови рођаци Божо Хаџивуковић и љекар Роса Хаџивуковић, а у Јасеновцу је страдао и ђак Слободан Хаџивуковић, син од рођака Љуба.

СРПСКИ ЗБОР У БИХ ИЗ 1899- ПРЕТЕЧА НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Посебно мјесто у кући Ника и Ђорђа Хаџивуковића заузима велика урамљена фотографија на којој пише „Српски народни представници из Босне и Херцеговине на збору у Сарајеву децембра 1899.“ 

На слици је шездесетак народних првака, који су крајем 19. и почетком 20. вијека предводили велику борбу Срба у БиХ за атономију црквено-школских општина и за очување српског имена, писма и језика у вријеме аустријских покушаја промјене идентитета и наметања босанске нације и босанског језика.

Фочанске Србе на том збору представљао је Тодо Хаџивуковић, најстарији брат Ника и Ђорђа, предсједник црквено-школске општине у Фочи. Занимљиво је да на фотографији поред њега стоји, једини са шеширом на глави, за разлику од осталих са фесовима, Перо Шантић из Мостара, брат српског пјесника Алексе Шантића.

Испод фотографије, редом како стоје и сједе, исписана су имена представника, углавном имућних трговаца и великих газда, као и мјеста одакле долазе, тако да се сваки лик може протумачити.

У првом реду сједе предводници борбе за аутономију, чувени Војислав Шола из Мостара и Глигорије Јефтановић из Сарајева, а ту су и Ристо Дамјановић из Сарајева, Тодор Пиштељић из Бањалуке...

За овај збор српских главара у БиХ могло би се рећи да је био претеча данашње Народне скупштине Републике Српске, тако да би ова фотографија, уколико већ није, требало да се нађе и у највишем дому Српске.

ШТРАЦА СИНОВА СИМА ХАЏИВУКОВИЋА

Никова и Ђорђева кућа у некадашњој Српској Вароши једна је од ријетких кућа старих српских грађанских породица у Фочи у којој је очуван намјештај и велики број предмета и фотографија музејске вриједности.

Сачувани су и трговачки дневници „штраце“ ове породице из 1902. и 1912. године са печатима аустријског „Царинско-порезног уреда“ у Фочи и таксеним маркама на којима је у средини „рука која држи мач“ уоквирена љиљанима, уз латинични и ћирилични натпис „бос-херц. биљег“, што је био званични грб аустроугарске провинције БиХ.

Уз ове књиге, посебну вриједност породичном архиву даје и „школска свједоџба“, из јуна 1914. године, Српске женске стручне радне школе у Фочи, Мирине тетке Васе Хаџивуковић. Шивење хаљина, цртање кројева, бијело везење, шарено везење, неки су од предмета ове школе, која је радила, како се види на печату, под покровитељством фочанске Добротворне задруге „Српкиња“, али и под покровитељством школе на Цетињу.

        Свједочанство Српске женске школе у Фочи из 1914.

Како је у књизи „Фоча, вријеме и догађаји“ записао Милош Савић, женска школа у Фочи била је одјељење Дјевојачког института руске царице Марије на Цетињу, па су се сваке године најбољи радови из Фоче слали на Цетиње за изложбу на Видовдан.

- Фочу нису без разлога изабрали оснивачи школе, јер су увидјели да су културни и друштвени живот доста развијени и да неће бити тешко наћи покровитеље за рад школе - пише Савић, чија је тетка Босиљка била ђак ове школе. Поред печата је потпис предсједнице женске школе и задруге „Српкиња“ Јелене Кочовић, чији ће супруг, свештеник Јосиф Кочовић, бити убијен исте те 1914. године, када је издато свједочанство, заједно са Ником и Ђорђем Хаџивуковићем.

ПРИПРЕМА БОЖИЋАРА У ЗИДАНОЈ ПЕЋИ

Припрема божићара- печеног јагњета за Божић, у граду се разликовала у односу на село, гдје се јагње обавезно окреће на ражњу.

Старе градске српске куће у Фочи састојале су се из више објеката, повезаних високим бедемима унутар којих се налазило пространо двориште. У салдрми, дијелу гдје су се држала дрва за огрјев, налазила се велика зидана пећ у којој се пекло јагње.

У кући Ника и Ђорђа Хаџивуковића, прича њихова унука Мира Јелић, пећ није сачувана, али јесте велики плех у којем се пекло јагње.

Плех је од бакра и сваке године се калаисао, као и све остало бакрено посуђе у кући. Овај кућни предмет који су користиле генерације Хаџивуковића добро је очуван и као и остали ручно рађени предмети из тог периода, осим употребне имао је и умјетничку вриједност, због својих шара које су исковале и гравирале вјеште руке мајстора казанџијског заната.

ОКУПЉАЊЕ КОД ХАЏИВУКОВИЋА НА БАДЊИ ДАН

Зидана пећница је била великих димензија и њу су могла стати два плеха, на којима би се за Божић пекла два јагњета. Испред пећи, као њен саставни дио, налазило се и зидано огњиште гдје би се на Бадње вече налагали бадњаци. Мира прича да би се прво ставила четири дебља бадњака, од којих би се направио јастук, а преко њих би се стављале гране са лишћем.

- Када су 1914. године наши стријељани, пошто је баба остала сама, онда би кумови и комшије Јеремићи и Кочовићи, стричеви и рођаци, долазили да уносе бадњаке у нашу кућу. Од тада је остало да се у нашој кући скупља пуно гостију на Бадње вече - прича Мира, која и данас одржава тај обичај.

На Бадње вече код Мире обавезно долазе Хаџивуковићи који и данас живе у Фочи, унуци најмлађег брата њеног дједа, затим Кочовићи, Грујичићи и друге старе фочанске породице.

- Када сам се тек вратила из Београда, 2002. године, испочетка нас је по тридесеторо било за вечером, а сад нас буде око 15 - каже Мира. У њиховој кући, поред старе иконе Светог Ђорђа, породичне крсне славе, коју славе сва стара братства у Дробњаку, стоји икона Исуса Христа са крстом на леђима.  Ту икону су, прича Мира, Нико и Ђорђе купили у Италији 1910. године.

"Необична је, послије сам сазнала од свештеника да је то икона код католика која се износу на Велики петак, као што ми износимо плаштаницу оспод које се пролази, они ову икону Исуса Христа који носи крст на леђима износе пред храм- прво се цјелива икона, па се улази у цркву“.

Наставиће се

Новинар: Игор Јанковић