Из центра Братунца, са велике раскрснице са које пут право води ка Поточарима и преко које су 11. јула прошли бројни ескорти са западним дипломатама из Сарајева до центра Бјеловца, ваздушном линијом, нема ни пет – шест километара. Магистралом, можда ни пет минута. А, село Бјеловац, да је у данашњем свијету само за мрвицу мање лицемерја и тешке неправде, могло би заиста да буде занимљиво њиховим екселенцијама.

Десно од пута, склоњена у воћњаку, у сред села је кућа Славке Матић, а у тој кући, и у дворишту испред, борци Насера Орића из Сребренице 14. децембра 1992. године убили су Славкине ћерке Гордану и Сњежану и мужа Средоја.

Гордану је Славка нашла у купатилу, у локви крви, мртва Сњежана била је на кућном прагу, Средоје под јабуком у дворишту. Сњежани је било тек 26, Гордани 24 године. Радовале се животу, удаји, дјеци...

"Знаш ли ти", питала ме је прошле године, јулских дана испред цркве у Братунцу Славка Матић, "какве су биле моје Гордана и Сњежана?"

- Као две руже, два најљепша цвијета на ливади, два срца моја, а ишчупаше ми их и погазише злотвори - сама је одговорила старица.

Да сврате, макар на минут до Славке, њихове екселенције могли би старицу да питају како јој живо срце није препукло оног крвавог јутра у зиму 1992. године, како се савијала око мртве дјеце и супруга и кукала без гласа, како, ево, 32 године живи са сјенима најмилијих. Сама...

Могли би у Бјеловцу да обиђу још мајки и очева, браће и сестара, синова и кћери још 65 Срба побијених на исти дан када и Сњежана, Гордана и Средоје.

Могли би, а неће. Као што ни протеклих три деценије нико од њих није покуцао на врата старице, као што нико од њих није отишао до Кравице, Подравања, Саса и Загона, до Гнионе, Ратковића, Магажића, Јежештице...

Од Поточара, меморијалног комплекса у који се прије два дана слила сва сила амбасадорских свита, предсједници држава, влада региона и Европе, до кривине изнад Сребренце на којој су Насер Орић и његови извадили очи судији Слободану Илићу, заробљеном на Залазју на Петровдан 1992. године, колима нема ни десетак минута.

Једино што је пут, узбрдо, ка Залазју јако лош, али, бољи и не треба, горе су Срби и њихове куће одавно затрти.

Могли би њихове екселенције, неко од предсједника или премијера, макар од оних из сусједних држава који су билу у Поточарима, да залутају и до тог мјеста да положе цвијеће на мјесто страдања, на мјесто сјећања, место пијетета.

Можда не знају, на том мјесту, гдје је сурово, нељудски убијен судија, на сметлишту, нађени су посмртни остаци још десеторице заробљених српских војника.

Неће нико. Није између Поточара и Залазја десетак километара, та два мјеста у источној Босни као да нису на истој планети.

Не једном од та два мјеста 11. јула су бијеле мараме жалиле и уз њих је било пола свијета, на другом, мајке у црним марамама кукале су саме, савијајући се око гробова синова и ћерки, јединог брата и сестре, а неће имати ко да их види, да им помогне да устану, да им пружи руку...

Чињенице су неумитне и страшне, сурове, пред њима заигра срце, стегне се грло, очи напуне сузама, свакоме ко срца и душе има. Ономе ко нема, и тако је све једно.

Стоје још на Залазују, на раскрсници у центру села, одмах испод гробља, рушевине куће које још памте страшну и престрашну причу.

- Овдје је била кућа, стара, власништво Ракића, предвече на Петровдан, прије повлачења, Орићеви су у кући затекли десетак рањеника, Срба, наслагали су преко њих аутомобилске гуме. На овом мјесту ти мученици живи су изгорили. Све то из сусједне куће, сакривени испод крова, са бомбама у рукама гледали су троје четоворо мјештана... Срећом, нису их нашли, али јесу власника куће кога су живог запалили, препознали смо га само по панталонама - свједочио је прије коју годину на Залазју, мјештанин Миле Станојевић коме су тог дана убили брата Божа, нешто раније и брата Радисава.

Његова мајка Станојка, умрла је мученица, годинама је живјела од гроба до гроба својих синова.

Да је и један западни амбасадор за ово година свратио, макар успут на Залазје могао је и да научи понешто из историје овог краја. На гробљу, изнад куће Ракића у којој су живи горили српски рањеници су два споменика. Један посвећен Србима побијеним 1992. године, други, у сјећање на њихове претке побијене 1943. од исте руке...
И то су чињенице, страшне, сурове чињенице, али, кога је још у данашњем свијету лицемерја брига за чињенице.

Јесте у Сребреници 11. и 12. јула 1995. био злочин, многе су мајке тог дана закукале, али, нису ништа мање страшни злочини били и 1992, и 1993. и 1994. године по српским селима око тог града и Братунца. Истина је и да су те злочине починиле војне и паравојне снаге из Сребренице. Мало је која српска кућа у том дијелу источне БиХ остала а да послије тих злочина није у црно завијена, а људи су на најмонструозније начине губили читаве породице.

И, сви су ти злочини документовани, црно на бијело. Ено споменика од села до села. Они барем не лажу. Судија Миливоје Иванишевић тешким трудом и радом исписао је мучну Студију односно Меморандум о ратним злочинима и злочину геноцида у источној Босни (општине Братунац, Сребреница, Скелани) против Срба од априла 1992. до априла 1993. У документу је наведено је да је у том периоду нападнуто и спаљено близу 100 насеља са српском популацијом у том делу БиХ.

Меморандум је, поред осталог упућен на адресе УН, Стејт Департмента, ЦИА-е, тамо међутим, очекивано, није наишао на шири одјек.

- Циљ терора над Србима је разоткривен и исти је као и током претходних ратова – да се протјерају Срби из ових региона – и зато иза сваког напада на српска села остају само разарање, спаљени објекти, опљачкана и уништена имовина, уништени споменици, гробља и цркве - наведено је у поменутом документу.

Даље, документовано наводи Иванишевић, чак и прије јесени 1992. године област Сребренице била је потпуно етнички очишћена од Срба.

У тој области уништена су и спаљена села Блажијевићи (у селу до рата живЈела 133 становника српске националности), Бабуљице (52), Божићи (152), Брежани (271), Брезовица (64), Бујаковићи (166), Чичевци (180), Гај (187), Гладовићи (538), Гостиљ (113), Костоломци (234), Крњићи (114), Међе (130), Обади (684), Ораховица (334), Осредак (195), Подравање (413), Постоље (107), Прибидоли (207), Прибојевићи (124), Радошевићи (201), Ратковићи (338), Топлица (254), Биогор (99), Жабоквица (598).

Исту судбину претрпјела су још многа села у општини Братунац. Скоро потпуно су уништена села Бањевићи (у селу је до рата живјело 38 Срба), Биљача (17), Бјеловац (238), Бљечева (71), Бољевићи (415), Брана Бачићи (236), Факовићи (115), Бранча (152), Јакетићи (102), Јежештица (502), Кравица (353), Липеновићи (235), Лозница (132), Магашићи (353), Млечва (196), Мратинци (218), Оправдићи (434), Сикирић (201), Станатовићи (206), Тегаре (222), Витковићи (200), Вранешевићи (211), Загони (480), Жлијебац (377).

"Колективни починиоци" су, како је наведено у поменутом Меморандуму који је постао званичан документ Владе СРЈ, "муслиманске војне или паравојне јединице".

- Како год да их назовемо, али, у сваком случају то су формације и групе које су се састојале претежно од сељана из околних муслиманских села и, у знатно мањем броју, дошљака и плаћеника из земље или иностранства - наведено је у Меморандуму.

Овдје никако не би требало заборавити да је средином априла 1992. године резолуцијом СБ УН Сребреница проглашена за заштићену зону Уједињених нација. Јасуши Акаши изасланик генералног секретара УН за Балкан од јануара 1994. до новембра 1995. у интервјуу за "Политику" 2011. године рекао је да је Сребреница "у почетку била демилитаризована, али да су се босанске трупе касније вратиле".

- Тако да су те заштићене зоне, не само Сребреница постале базе за трупе босанских муслимана које су се ту одмарале и реорганизовале. Ту им је стизало оружје са оближњих аеродрома - рекао је тада Акаши потврђујући да су "кад је почео Младићев напад на Сребреницу "тамо биле стациониране муслиманске трупе", а да је "њихов командант (Насер Орић) неколико месјеци прије напада отишао у Сарајево и није се вратио - навео је Акаши.

Попис злочина од мјеста до мјеста, од села до села, од православног празника до празника, попис је тешких бестијалности, непочинстава.

На Видовдан 1992. у Ратковићима, засеок Брађевина, заклан је Стојан Стевановић, на обдукцији, на његовом тијелу регистровано је још 17 убодних рана.

У Брежанима крај Сребренице 30. јуна 1992. године, убијено је 32 мјештана. Видоја Лазића нападачи су разапели на стаблу крушке, ту је и нађен. Милева Ранкић тог дана остала је без синова Мирослава (21) и двије године старијег Драгослава као и без мужа Милисава.

Крајем јула у Доњој Каменици, општина Зворник, звјерски је убијен Слободан Стојановић, 12 година стар. Тијело је касније нађено у масовној гробници.

Почетком августа, у Јежештици крај Братунца, снаге из Сребренице убиле су осморо људи, Анђелку Млађеновићу одсјечена је глава, однијета у Сребреницу и никад није нађена.

На Божић 1993. снаге 28. дивизије из Сребренице напале су Кравицу, убијено је 49 мјештана, међу њима много старих, дјеце. За снагама 28. дивизије ишле су хиљаде цивила из Сребренице, у пљачку.

Девет дана касније, у Скеланима, на Дрини, убијено је 69 мјештана. Убијени Александар Димитријевић имао је само пет година, а његов брат Радисав 12. Дјечаци су, по свједочењима, убијени из снајпера.

Мајке Сребренице поново су у Поточарима своје мртве жалиле окружене пажњом половине свијета, мајке Залазја, Бјеловца и Кравице, биће саме као и до сада.

Да је ријеч о политици, па да човјек и разумије. Али није. Ово није политика, овдје је ријеч о основном људском осјећању самилости, милосрђа, емпатије, саосећајности, а то човјек или има или нема.

Пише: Зоран Шапоњић