Данас се навршава двадесет осма годишњица од страдања десет и рањавања тридесет троје српских цивила на аутобуској станици у општини Илиџа.

Тог дана тзв. армија БиХ гранатирала је из правца Игмана, Храснице и Бутмира територију Републике Српске и починила стравичан злочин над српским цивилима.

Најмлађа жртва овог свирепог масакра био је Слађан Гргић, дјечак од само тринаест година. Људи су као и обично обављали своје свакодневне активности, неки су ишли на посао, неки у куповину…

Ипак непријатељске гранате су трагично прекинуле животе невиних цивила а многе Сарајлије остале су трајни инвалиди након овог напада.

Тог дана погинули су: Жарко Kрешталица (27), Милојка Тамбур (38), Ружица Мартиновић (25), Слађан Гргић (13), Бранка Милошевић (40), Наташа Kвесић (24), Томислав Милановић (34), Здравко Шутало, Мира Делић, Радовановић Петко.

-Можда није прошло ни 5 минута од како сам ушао у зграду општине, био сам у ходнику и чекао пријем код предсједника општине. Kада је пала прва граната из своје канцеларије је изашао Слободан Мариловић тадашњи председник извршног одбора општине Илиџа и рекао ми је да брзо уђем у његову канцеларију да се заклонимо, јер обично након једне иде и сљедећа граната. У канцеларији код Слободана Мариловића је био мој комшија Ратко Максимовић. У том моменту, док смо тражили заклон, пале су још двије гранате, од укупно три. То су биле минобацачке гранате. Једна граната је пала близу два киоска крај којег су стајали људи, док је друга граната пала на паркинг. Нисам сигуран гђе је пала трећа граната. Граната која је пала крај два киоска је својим гелерима и детонацијом покидала киоске и ногаре на којим су ти киосци стајали. Откинути метални делови су летјели на све стране, чиме су ти покидани делови киоска и гелери граната допринели да масакр буде још стравичнији. Истрчао сам напоље, видио сам како људи запомажу. Неко ме је угледао и повикао „ено доктора у општини, зовите га . . .“ Kада сам изашао видио сам како жене леже преко жардињера, кола су била оштећена, нисмо их могли упалити. Трифко Јокановић , мој пријатељ, био је рањен у главу, иза увета. Било је много мртвих и рањених. То је био прави масакр и сви који су погинули или који су били рањени су били цивили који су чекали аутобус. Некако смо успјели да организујемо превоз и рањене пребацимо у импровизовну болницу у, одмаралиште које је припадало фабрици „Жица“, Блажују. Мртви су одвезени у Влаково- присјећа се тог дана, свједок догађаја љекар Милан Пејић.

-Мјесто где су пале претходно поменуте гранате, ту је није било војних објеката, то је било цивилно насеље. Линија раздвајања је била далеко неких 500 м до километар. Према мом сазнању и виђењу ту није било војске. Из протокола се може доћи до података о овим лицима и видјети да рањени и погинули нису били војници, већ цивили. Гранате које су тог дана пале на Илиџу дошле су или из правца Игмана или из правца Храснице, што се види и по повредама су нанијете погинулима и рањенима, као и по паду граната и усмјерења гелера. Планина Игман је била под контролом снага АБиХ, док је само један мали дио Игмана – Голо Брдо, у периоду од 1992. године и 1993. године био под контролом ВРС, преостали део Игмана је био под контролом АБиХ као што су Велико Поље, Брезовача итд. Храсница је такође била под контролом АБиХ, а у селу Kовачи надомак Храснице је била смјештена минобацачка јединица АБиХ. Познато ми је да су више коте око Сарајева држали припадници АБиХ. Ми смо гађани са тих кота, познато ми је да је и болница гађана 1995. године са тих положаја АБиХ. 23. Такође, познато ми је да су муслимани имали погон за производњу граната у подруму предузећа фабрике Жица и у жељезничкој радионици односно творници Васо Мискин у Сарајеву. То сам сазнао од лица са којима сам разговарао, а која су побегла из дјела Сарајева који је био под контролом снага АБиХ. – изјавио је Пејић.

За овај злочин тзв. армије БиХ нико није одговарао а општинске власти недозвољавају постављање спомен плоче на месту страдања ових невиних цивила.