За убиства најмање четири и рањавање шест путника у комбију, којим су се с Пала возили према Илијашу, у јулу 1992. године, никада није подигнута оптужница. Истрага о убиствима и рањавању неколико цивила обустављена је након што су тужиоци закључили да се радило о легитимном војном циљу. Жена из Илијаша која је рањена у комбију путовала је на сахрану мужу, а касније истог дана током гранатирања његове сахране погинуо јој је и брат.

Зорица Марковић је у кући пријатеља на Палама 19. јула 1992. године спремила ручак. С двоје малољетне дјеце и осталом породицом чекала је тада свог тридесетогодишњег мужа Младена, који се на свој рођендан требао вратити из касарне у Илијашу, да свечано прославе рођендан.

Младен је погинуо тога дана током гранатирања касарне у Илијашу заједно са својим братом Мирославом, који је имао 35 година.

Зорица каже да је дошло санитетско возило и да су јој дали инјекцију за смирење.

- Ништа нисам знала, а у тој паници мислила сам да је село пало и да морамо бјежати - каже она и присјећа се да је други брат њеног мужа дошао и рекао: “Погинула су обојица.”

- Била сам ван себе и изгубила сам свијест - каже Зорица.

Касније истога дана, Зорица је, заједно с петогодишњим сином Марком и групом људи, с Пала комбијем кренула ка Илијашу преко Средњег, јер је сахрана била организована пред мрак због страха од граната.

У Сумбуловцу је, присјећа се Зорица, комби зауставила група цивила, који су тог дана тражили превоз према Илијашу. Код Средњег су, присјећа се она, упали у засједу.

- Мог Марка је тада у крилу чувао неки човјек, био је у униформи. Приликом пуцњаве на комби, тај човјек је одмах убијен. Тада петогодишњи син био је ван себе. Од страха и панике нисам знала шта се дешава. У једном моменту, сјећам се само да нисам могла помјерити ногу. Чула сам плач и јауке. Знам само да је возач комбија пробушених гума успио побјећи са отворене ватре, те да су нас одвезли у Дом здравља у Вогошћу - присјећа се Зорица.

У комбију је рањен и њен свекар Митар, као и свекрва Марица, који такође, нису успјели стићи на сахрану синовима Младену и Мирославу.

- Свекар и ја смо из Вогошће пребачени у импровизовану болницу на Пале, док је свекрва пребачена на Војномедицинску академију (ВМА) Београд. Била је тешко рањена у бубрег. Од тешког рањавања је умрлау Београду у болници - каже Зорица.

Каже да су истражиоци Агенције за истраге и заштиту (СИПА) више пута саслушавали њу, свекра и дјевера, али још увијек нико за засједу и напад на комби – у којем је убијено и тешко рањено више од десет цивила – није одговарао.

- Тражили смо да се дјело оквалификује као ратни злочин, али нас осим службеника СИПА-е никад више нико није позвао на нека саслушања. Свекар је некад давно испитивао ко нас је напао, именима и презименима. Успио је сазнати само да је неко из касарне у којој су погинули муж и дјевер дојавио да ћемо проћи тим путем, гдје нам је и направљена засједа, знајући да пред вече долазимо на сахрану. То је све од истраге - каже Зорица, која је због рањавања имала седам операција.

- Мјесецима сам била у болници на Палама. Молила сам да видим барем дјецу тада. Сина Марка видјела сам десетак дана након смјештања у болницу, док тада седмомјесечну кћерку Тијану нисам видјела све до јануара 1993., када сам изашла из болнице - каже она.

Фото: detektor.ba/Приватна архива

Дугогодишња истрага о нападу на цивиле

У комбију који је кренуо с Пала на сахрану у Илијаш, погинуло је или тешко рањено најмање десет људи, присјећају се свједоци. Међу погинулима је била и Слободанка Мацановић, а њене три кћерке су тешко рањене, присјећа се Славица Ђукановић, која се тог дана из Србије с братом враћала у Илијаш.

Славица је и сама рањена, а у комбију су јој убијени шеснаестогодишњи брат Синиша, као и мајка Роса (54). Славица, која је тада имала 14 година, каже да ће је та слика прогањати до краја живота.

- Када је почела пуцњава, од страха смо сви пали на под комбија. Осјетила сам тада нешто топло на леђима. То топло на леђима била је братова крвава глава. Са својих 14 година доживјела сам нешто најгоре у животу. Дисао је још неколико секунди, а онда издахнуо. До маме нисам могла доћи од страха и панике. Када сам видјела да ми је брат погинуо, од шока и страха сам изгубила свијест - каже Славица.

Пробудила се у болници два дана послије, када јој је у посјету дошао стриц.

- Тек тада сам сазнала да је и мама убијена. Нема дана од тог трагичног догађаја да се ја не исплачем. И нико до сада нити је одговарао за наше судбине, нити се нешто конкретно истраживало. Само нас је СИПА једном контактирала, узели су изјаву и питали нас хоћемо ли тужити Федерацију, односно тражимо ли одштету од Федерације, јер је то починила њихова војска - каже Славица, која данас живи у Швајцарској.

Фото: detektor.ba/Приватна архива

Овај догађај истраживало је Окружно тужилаштво у Источном Сарајеву, а предмет је због мјеста надлежности, пребачен на Кантонално тужилаштво у Сарајеву. Истрага у Сарајеву покренута је у јулу 2010. године због кривичног дјела “ратни злочин против цивилног становништва”.

Главни кантонални судија Сабина Сарајлија потврдила је за Балканску истраживачку мрежу Босне и Херцеговине (БИРН БиХ) да је у септембру 2011. године донесена наредба о провођењу истраге против Х.Џ. и Р.А. “која се односи на оружани напад 19. јула 1992. године на комби у коме су се превозили цивили из правца Пала према Илијашу, на начин што су отворили ватру из пјешадијског оружја у правцу комбија, којом приликом су усљед дјеловања ватреног оружја смртно страдали Марковић Марица, Мацановић Слободанка, Ђукановић Синиша и Ђукановић Роса, а рањени су Марковић Гордана, Марковић Зорица, Мацановић Влатка, Мацановић Биљана и Мацановић Љубинка”.

Након више од три године, у октобру 2014. донесена је наредба о обустави истраге против осумњичених лица, “јер пријављено дјело није кривично дјело, односно у радњама осумњичених лица нису се стекли битни елементи кривичног дјела ‘ратни злочин против цивилног становништва’ - каже Сарајлија.

Она објашњава да “из образложења произлази да је, према стању у спису и изјавама свих саслушаних свједока, закључак тужиоца био да је напад био усмјерен на војна транспортна возила, што представља легитимни војни циљ, а не на цивиле”.

- Свакако да присуство војника у цивилном становништву не мијења њихов цивилни карактер, међутим Тужилаштво је на основу свих прикупљених доказа у истрази закључило да је напад из ватреног оружја био усмјерен према војном циљу. У пракси обичајног међународног хуманитарног права наводи се да су војна транспортна средства, као и средства комуникације, војни циљеви, те да присуство цивила унутар војних објеката, односно војних транспортних средстава, не чини те објекте забрањеним за напад, односно да таква лица дијеле ризик напада на војни циљ - каже Сарајлија те додаје да је истрага у овом случају показала да војни камион и комби у коме су се превозили цивили нису били обиљежени посебним ознакама да се у њима превозе цивили и “да су, као такви, забрањени за напад по међународном праву”.

- Исто тако, сам пролазак цивила није најављен непријатељској војсци како би се евентуално постигао договор око несметаног проласка ових возила на њихово одредиште - објашњава Сарајлија.

Бивши истражни судија Војног суда у Сарајеву, а данас адвокат Мухидин Капо објашњава да ненајављени пролазак возила кроз територију под контролом противничке војске представља легитимни војни циљ.

- Они који су вршили напад, под претпоставком да пролаз возила није најављен, нису могли претпоставити ко се у њему налази - каже Капо и додаје како вјерује да је Тужилаштво Кантона Сарајево опрезно приступило истрази у овом случају.

Он напомиње, такође, да би, уколико су они који су пуцали на возило знали да се у њему налазе дјеца и цивили, неко требао бити одговоран.

Фото: detektor.ba/Приватна архива

Отац Славице Ђукановић, Љубиша, који је у нападу изгубио малољетног сина и супругу, одлуку Тужилаштва да обустави истрагу против осумњичених за напад на српске цивиле сматра искључиво политичким питањем.

- Да ли је било војно возило или не, потпуно је небитно. У њему су убијени и рањени цивили. У њему је погинуло и рањено више дјеце која су имала испод 18 година. Из тог возила нико није пуцао, нико није отворио ватру на било кога да би то био легитиман војни циљ, то су глупости. Људи су пошли на сахрану, а убијени су из засједе, иако нису били никаква пријетња никоме - каже Љубиша.

Он је на дан напада на комби био на Илиџи. Сина је, почетком рата у БиХ, послао у Србију, да би, како каже, избјегао да му дијете иде у рат.

- Имао је тада 16 година. Контам, боље му је да иде тамо, ко зна колико ће ово трајати. Да га не захвати рат. Сјели су у тај комби у Илијашу, то ћу касније сазнати, и ето, догодило се то што се догодило - присјећа се Љубиша.

Најприје му нису хтјели рећи шта се догодило. За трагедију је сазнао тек кад је дошао у мртвачницу у Илијаш.

- Када сам сазнао шта се десило, отишао сам у мртвачницу. Тамо је било доста покривених тијела. Откривам једно по једно, тражим своје. Прво сам препознао сина Синишу, а затим и супругу Росу. Сина сам једва препознао. Имао је ране по кичми, врату и лицу. Скаменио сам се, вриштао, нисам могао себи доћи - каже Љубиша.

Кћерку Славицу видио је тек три дана касније, а каже како је у комбију тог дана погинуо и његов пријератни радни колега. Љубиша је такође давао изјаве у СИПА-и и Министарству унутрашњих послова Републике Српске (МУП РС). На изјавама се, како каже, све завршило.

У једној од изјава које је Љубиша Ђукановић дао МУП-у РС 2006. године стоји како су у нападу убијени његова супруга и син, а да је кћерка Славица рањена у предјелу бутне кости лијеве ноге. Он је описао да су тешко рањене три кћерке жене која је погинула у нападу.

- Комби бус је био сав изрешетан и поломљених стакала, тако да сам се чудио да је неко преживио у њему - стоји у изјави коју је Ђукановић дао припадницима МУП-а РС у Бијељини.

- У мртвачници сам видио да је моја супруга имала више прострјелних рана у предјелу врата, кичме, а син је био погођен у предјелу кичме и у чело. Сахрањени су на гробљу у Хаџићима - навео је Ђукановић у свом исказу.

Приче жртава морају постати дио заједничког наратива

Истог дана када је у нападу на комби Зорки Симић тешко рањена кћерка Зорица, а погинуо зет Младен, неколико километара од мјеста напада на комби, она је такође тешко рањена, као и Зоричин отац Новица. Зорка и Новица Симић, заједно са сином Томиславом, Зоричиним братом, боравили су тада у Илијашу.

Данима су због гранатирања били у подруму, гдје су након вијести да им је у касарни погинуо зет Младен, одлучили да оду на сахрану која је била организована у Илијашу.

- Данима је трајао напад на Илијаш, па смо били у подруму. Сазнали смо да је погинуо зет Младен и његов брат, па смо одлучили отићи на сахрану. Сахрана је била организована предвече, због страха од гранатирања - присјећа се Зорка.

На самој сахрани почело је гранатирање у коме су тешко рањени она и њен супруг Новица, а син Томислав погинуо је од гелера, присјећа се Зорка, која је тада имала 55 година.

- Свијет је главом без обзира почео вриштати и бјежати са сахране. Ја сам након тешког рањавања хитно пребачена на ВМА у Београд. Тек након три мјесеца, по изласку из болнице, сазнала сам да је мој Томислав убијен - каже Зорка и додаје како јој је након вијести о смрти сина позлило и да је остала без свијести па је поново завршила у болници.

Тематизовање почињених злочина из деведесетих и захтијевање њиховог процесуирања не смије бити заборављено јер је један дио злочинаца још увијек ту, међу нама, иако је од злочина прошло доста времена и друштво се окренуло другим стварима, сматра Александра Летић из Хелсиншког комитета за људска права у Републици Српској.

- Жртве имају право да траже правду, да траже да се њихова жртва препозна и починиоци, уколико је могуће, казне. Неиспричане приче из рата, посебно оне које носе тежину жртве, патње и страдања тежак су терет, не само за оне који су директно страдали него и за друштво у цијелости. Те приче морају бити испричане, забиљежене, морају постати дио заједничког наратива, јер оне дају допринос цјеловитости схватања онога што се нама на овим просторима догодило, а онима који су директно погођени тим догађајима друштво даје до знања да нису заборављени - каже Летић.

Због тога је важно да се у јавности спомињу приче, о којима се до сада није толико говорило у јавном простору и које медији нити судови нису обрадили, сматра она.

- То што неки злочин није процесуиран, не значи да се он није десио, да правосуђе не треба да се бави тим догађајима и да ћутањем о тим неиспричаним причама треба додатно продубљивати патњу, фрустрацију и неповјерење у правду и праведност што директних жртава тих догађаја, што друштва у цијелости. Почињени злочини и патње жртава нису приватна ствар, то је болест друштва, која се једино разбијањем ћутње и захтјевима за правду може излијечити - каже Летић.