Борис Брајовић се на мјесту директора Средње школе „28. јуни“ налази од маја прошле године. Пун ентузијазма за рад, одмах је кренуо у обнову свих сектора у овој установи, што је много побољшало услове за рад свом наставном кадру, али и довело до све бољих резултата ученика ове школе, на разним такмичењима. Истиче да му је изузетно битно да наставници и ученици долазе опуштени, да нису под притиском и  стресом, да не наилазе на нељубазност и дрскост од стране управе школе или наставника.

О чему смо разговарали са Борисом, прочитајте у нашем интервјуу.

Можете ли нам рећи нешто о Средњој школи „28. јуни“ у којој сте директор? Од када она постоји, које школе улазе у њен састав, колико школа сада има ученика и запослених?

Средња школа „28 јуни“ основана је 1993/1994. школске године под називом Средња школа „Српско Сарајево“. У њен састав тада улазиле су и Гимназија, Електротехничка, Економска, Машинска… То је било у јеку ратних догађаја и комплетна држава је била у хаосу. Неколико ентузијазиста, укључујући првог директора средње школе, покојног Миломира Шећковића и неколико професора, успјели су да организују и одрже наставу. Након потписивања Дејтонског споразума, школа прелази са Грбавице, најприје на Електротехнички факултет, а онда у ову зграду, тј. некадашњу касарну „Слободан Принцип Сељо“. У том периоду школа мијења назив у „28 јуни“ који носи и данас.

Данас у Школи имамо сљедеће образовне профиле: електротехника, смјер рачунарство, затим угоститељство и туризам, машински техничар за компјутерско конструисање, козметички техничар, саобраћај, који је све више интересантан за ученике. Такође, сваке године имамо по неколико заната, то су фризер, кувар, аутоелектричар и електричар.

Наставу похађа око 500 ђака, а запослених је око 70, укључујући професоре и ваннаставни кадар.

Како процјењујете позицију директора једне школе? Колико дуго сте на овој позицији и са којим изазовима се најчешће сусрећете?

Ја сам именован за директора школе 26. маја 2017. године, тако да није прошла ни година дана.

Позиција директора захтијева добро познавање рада у школи и зато је добро када директор долази из наставе јер познаје све проблеме у школи. Такође, он мора да буде добар менаџер, организатор, мора да зна како да управља установом и да посједује лидерске вјештине.

Када сам ступио на ову позицију, ријешио сам да кренемо у обнову свих сектора који постоје. У том моменту сједиште директора и рачуноводства је било на трећем спрату у склопу Гиманзије и средње стручне школе,, Источна Илиџа“, док су остале просторије и учионице Школе биле физички одвојене, тако да смо премјестили канцеларију директора и рачуноводства, а уједно смо помогли Гимназији, јер је њихов највећи проблем недостатак простора. Затим се кренуло у обнову кабинета. Успјели смо да обновимо кабинет за Угоститељске техничаре. Оно што сам затекао је било дотрајало, па смо то уз помоћ донација успјели да уредимо. Такође, склопили смо уговор са пекаром „Златно зрно“ који су, уз општинска средства, реновирали хол у приземљу. Уређена је и адаптирана зборница. Поменуо бих да смо прије неких десетак година учествовали у програму „EUVET“ након којег смо добили савремену опрему за козметологију. Сада имамо изузетно добре услове за ову школу, а за дан-два добијају и нове просторије.

Остало је неријешених проблема. Неки од њих су: нерјешено питање балон сале, затим библиотека, која се и даље физички налази у склопу Гимназије, те мала сала,  која се мора адаптирати. Схватили смо да морамо учествовати у разним пројектима како бисмо обезбиједили средства за квалитетније одвијање наставе. Искористио бих прилику да се захвалим и Општини која нам је сваки пут помогла када смо затражили помоћ. Исто тако, обраћали смо се и Скупштини града. Скупштина нам је преусмјерила одређена средства од прошлогодишњег оствареног суфицита, од којих је планирана набавка компјутера за кабинет информатике, те постављање видео надзора.

Које вриједности лично Вас подстичу и мотивишу пословно?

Оно што највише захтијевам од свих радника је добра организација и да се према школи односе одговорно.

Мени је изузетно битно да наставници и ученици долазе опуштени, да нису под притиском и  стресом, да не наилазе на нељубазност и дрскост од стране управе школе или наставника.

Да ли имате информацију о томе зашто балон сала до данашњег дана није оспособљена, иако су донације прикупљене из иностранства уплаћене још 2015. године?

Та ситуација је један замршени клупко, али покушаћу хронолошки да објасним како је дошло то тако замршене ситуације, и на први поглед нерјешиве. Бивша директорица Средње школе „28 јуни“ је ступила у контакт са Удружењем логораша Републике Српске, огранак Нови Јужни Велс преко Српске Православне Цркве у Аустралији. Они су се одазвали на апел и организовали донаторске вечери, у периоду 2014/2015. година. Затим су нам јавили да је прикупљено 22 хиљаде евра. Непровјерена је информација да је услов за куповину балон сале био да се она купи у Србији. Балон сала је купљена у Панчеву. Званично носи назив монтажно-демонтажни објекат балон сала и купљена је одмах 2015. године. Након што је прешла границу БиХ створене су обавезе плаћања ПДВ-а и царине које су у износу око 11 хиљада марака, а адресиране су на нас, као корисника донације. Сви смо схватили да је донација нешто што је кључ у руке, тј. обави се и заврши. Ушли смо у судски поступак са Управом за индиректно опорезивање, јер сматрамо да је то објекат који ће служити за наставу, а постоји члан који говори да су наставна учила ослобођена од плаћања ПДВ-а и царине, али је њихов аргумент да је то објекат који подлијеже ПДВ опорезивању. Ми смо ангажовали адвоката за овај случај, а поступак траје, још увијек није било ни рочиште за овај случај, тако да не знамо како ће да се заврши. Када смо прегледали документацију, установили смо да су се потписала два уговора. Један од њих је Уговор потписан са Удружењем, гдје је наведено да смо ми корисници донације и да се обавезујемо ћемо обезбиједити средства за монтирање сале. Обје општине и град су прискочили у помоћ и обезбиједили средства. Други уговор који је одмах потписан, а који је по мом мишљењу било грешка, јесте уговор са продавцем из Панчева у којем су дефинисани цијена и услови плаћања гдје је наведено да ће продавцу бити исплаћено 45% од укупног износа након што сала добије употребну дозволу. Сала до данас није добила употребну дозволу. Продавцу из Панчева је исплаћен комплетан износ, иако је та сала испоручена без документације, без пратећег пројекта који је начелни документ који прати сваки објекат. Након двије године, продавац је послао документацију. Општина ИНС је платила предузећу Марвел да уради процјену објекта и пратеће документације и установљено је да су објекат на папиру, и објекат у изведеном стању два различита објекта. Након тога је продавац рекао да је грешком послао погрешну документацију, након чега је опет послата документација која опет у потпуности не одговара итд. У питању су решеткасти носачи који не одговарају по димензијама постављања и због којих балон сала не може да добије употребну дозволу. Ми смо кренули у другу тужбу, против продавца јер је он средњој школи у суштини испоручио нефункционалан објекат.

Најновија информација је да постоји шанса да се договоримо са продавцем да се изврши поправка, тј. да се по налогу Унис института који је радио другу процјену, уради додатно ојачавање конструкције како би се добила употребна дозвола. Уколико продавац пристане да снесе све додатне трошкове, постоји шанса да се ово питање коначно ријеши.

Да ли школа има сарадњу са неким организацијама, компанијама, институцијама у којима ученици обављају праксу? Како та сарадња изгледа?

Та сарадња је постојала и до сада, међутим дао сам себи задатак да успоставим сарадњу која ће бити трајног карактера.

Што се тиче фризерске струке, ученице осим кабинета практичне наставе имају праксу у салонима. Ми имамо уговоре са њима, како је то законом предвиђено и то се већ дужи период одвија на тај начин. Што се тиче машинског техничара за компјутерско конструисање, успостављена је сарадња са Машинским факултетом, с обзиром на то да тамо имају прилику да раде моделирање и компјутерско конструисање на Це-Ен-Це машинама. Ова сарадња се показала као јако добра и има потенцијал да буде дуготрајна, и изузетно смо им захвални на томе. Што се тиче саобраћајне струке, она се одвија у Нелту, компанији која се бави дистрибуцијом производа у послује врло успјешно у више земаља у региону и свијету. Ученици овдје обављају праксу која се односи на организацију превоза од момента доласка у фирму, задуживања робе, до одласка на терен, дистрибуције, попуњавања свих пратећих формулара итд.

Да ли сматрате да је систему средњег стручног образовања у БиХ потребна реформа?

Мислим да Вам ја на ово питање не могу дати одговор, и боље га је поставити можда неким вишим нивоима власти. Ја сам свједок тога да су се генерације промијениле, ни на боље ни на горе, већ су се промијениле доласком нових технологија. Свјесни смо да су ово генерације које су одрастале уз сматрфоне и уз апсолутно све доступне информације и због тога изискују један нови приступ. Непрестано се у школи врше реформе, али мислим да теку споро у односу на промјене у друштву.

Колико управа школе може да утиче на унапређење система образовања?

Наставницима је дато да организују свој час, они су власници часа. Одређене методе рада које су се примјењивале у ранијим временима, као нпр. диктирање гдје ученик само слуша и записује, сада су забрањене. Наставницима је дозвољено коришћење различитих медија за приближавање и боље разумијевање тематике. Кључне измјене би требале бити у плановима и програмима за које је надлежно Министарство. Наставници се у суштини труде да наставни план и програм прилагоде са стварном ситуацијом и потребама.

Један од примјера јесте пројекција филмова сваког другог четвртка у 18,15, у амфитеатру Школе, о чему сте ви већ писали. Филмови су најчешће адаптације књижевних дјела, улаз на пројекцију је слободан за све ученике, родитеље и грађане, а све то организују библиотекарка Школе Данијела Мандић и професорица српског језика Ведрана Мијовић Пантелић.

Живимо у времену у којем много младих људи са завршеном средњом стручном школом нажалост напушта државу и одлази у иностранство. Да ли имате информације о томе колико младих из Источног Сарајева након завршене средње школе одлази и којих занимања највише?

Мислим да овдје нису првенствено упитна занимања већ одлуке младих људи који не виде свој даљи раст и развој у овој средини, у овом друштву. Ове године ће школа „28. јуни“ славити двадесет пети рођендан, стога смо се потрудили да контактирамо све бивше ученике генерација школе, као и оне за које знамо да су или завршили факултете или су се запослили, да су успјешни у ономе што раде да буду примјер данашњим генерацијама, међутим много њих је у иностраству. Неки од њих су нам слали видео снимке, захвалнице за позив итд. Поменуо бих рецимо ученика коме сам предавао, Душка Кљајића који је већ   седам година у Бризбејну у Аустралији. Неки од њих су нам се јавили из Канаде, из Америке…

Шта бисте, за крај овог нашег дружења поручили ученицима ове школе?

Првенствено, да буду добри људи, а онда наравно и добри ученици. И као одјељенски старјешина, а и сада, као директор, покушавам да нагласим значај позитивности и пријатељства међу људима. Сви ми некада будемо стављени пред одређене изазове у животу, када мислимо да нешто више не можемо поднијети, али ако имамо пријатеља уз себе, сређен живот, увијек ћемо наћи прави пут и позитиван исход на крају.