Млада Подгоричанка Николина Радуновић послала је емотивну поруку српском фудбалскиом тренеру Синиши Михајловићу, човјеку који јој је прије 19 година финансирао операцију срца и омогућио да живи, а све то је изазвало велику емотивну буру на друштвеним мрежама.

Ова емоцијама обојена порука коју је на свом Фацебоок профилу написала Подгоричанка Николина Нина Радуновић расплакала је не само Црну Гору, него и цијели регион! Сигурно ће стићи и до Михе који је од првог сазнања да болује од леукемије обасут порукама подршке. Николина није слутила да ће њена прича узбуркати осјећања људи.

“Волела бих да мој глас дође до њега. Да није било Синише, ко зна којим путем би отишао мој живот. Он је мој спасилац, човек за кога је мој живот и те како везан. Добротвор и хуманиста”, каже за “Новости” Николина.

Радост родитеља при њеном рођењу помутила је вијест да има срчане мане опасне по живот. Борба за малу Николину је од тада почела да се одвија и трајала је све док се није појавио Синиша. Имала је четири и по године када је усјпешно оперисана у Риму 19. априла 2001.

“На простору бивше Југославије није било могуће обавити интервенцију. Шанса се појавила у Лондону, али се средства нису могла прикупити. Радило се о комплексној срчаној мани са којом се медицина до тада јако ретко сретала. Синиша Михајловић је сасвим случајно сазнао за мој проблем, и то преко нашег заједничког пријатеља који је сада, нажалост, покојни. И он је, као и Синиша, био из Боровог Села код Вуковара. Није знао ни ко сам, нити одакле, већ је само поручио “Доведите ми то дете!” “

Он је већ тада био у Италији, у Лацију.

“Успео је да мобилише цео тим како би ми се помогло. Највише новца уплатио је Синиша, а остатак фудбалери римског клуба. Оперисана сам, вратила се у живот и, као што видите, данас потпуно нормално функционишем, живим и ништа ми није ускраћено. Нисам једина којој је он помогао, јер их је заиста много. Никада се није због тога експонирао, јер је то радио као прави верник и хуманиста.”

Иако је од тада протекло скоро двадесет година, Нина није успјела да се упозна са својим спасиоцем, да му лично захвали.

“Синиша је део мог живота, иако га не познајем. Љубав коју осећам према њему је заиста посебна и не може се описати речима. И због свега тога јако ме погодила вест да је болестан. Нисам могла веровати да се некој особи попут њега нешто слично може десити. Много ме погодила то сазнање и натерало да напишем поруку за коју нисам очекивала да ће изазвати овакву буру. А текст је настао из срца и дубине душе.”